Dok zvaničnici u Moskvi ističu da je sovjetski narod pretrpeo velike gubitke kako bi oslobodio Poljsku od nacizma, te da su posle rata uložena ogromna sredstva u obnovu zemlje, ruski eksperti objašnjavaju da ovi zahtevi nemaju ni pravnu niti istorijsku osnovu i da se mogu jedino objasniti željama poljskog rukovodstva i spoljnopolitičkim i unutarpolitičkim okolnostima u kojima se nalazi Poljska.
Ratna odšteta pokušaj da se opravdaju vojni troškovi
Dimitrij Oficerov-Beljskij sa Instituta za međunarodnu ekonomiju i međunarodne odnose Ruske akademije nauka ističe da izjavu Kačinskog treba posmatrati kao pokušaj da se Drugi svetski rat predstavi kao proizvod pakta o nenapadanju između Sovjetskog Saveza i Nemačke, ali i da svrhu treba tražiti u unutrašnjoj politici.
„Poljsko rukovodstvo nastoji da nađe opravdanje za vojne troškove i za produbljivanje saradnje u okviru Severoatlantske alijanse, tako što će optužiti Rusiju za agresivnost. Poljsko rukovodstvo pokušava da dokaže da su se Sovjetski Savez, a kasnije i Rusija, uvek agresivno ponašali prema svojim susedima, čime se stvara opravdanje za povećanje troškova odbrane“, rekao je ekspert.
U tom kontekstu ne treba zaboraviti da je ove zahteve za ratnom odštetom ispratila i vest o tome da će Poljska do 31. januara ove godine potpisati sa SAD ugovor o kupovini 32 lovca F-35 pete generacije.
Ratna odšteta — pritisak na Nemačku
Oleg Ajrapetov sa Fakulteta za državno upravljanje Moskovskog državnog univerziteta ističe da ne treba zaboraviti da, i pored toga što je Poljska jedan od najvernijih američkih saveznika, ona je, pre svega, članica EU, ali i „granica evropskog fronta“. Prema njegovim rečima — izjave poljskih zvaničnika ne možemo tumačiti odvojeno od unutrašnjih evropskih prilika. Trenutno ističe godišnji budžet za 2020. godinu, a rastu tenzije oko usvajanja višegodišnjeg budžeta za period od 2021. do 2027. godine.
„Poljska dobija povlastice, i to joj se ne može zameriti, jer svaka zemlja misli o svojim interesima. Poljska koristi demagogiju da bi dobila finansijsku podršku i povlastice, koje će u 2020. godini biti značajno smanjene, kao i evropski krediti. Poljaci su navikli na podršku i novac i time se može objasniti njihova aktivnost“, rekao je ekspert.
Podsetimo — neslaganja oko višegodišnjeg evropskog budžeta su počela još maja 2018. godine, kada je Varšava napala Brisel zbog planova da sreže budžet za finansiranje razvoja za gotovo četvrtinu, a da poveća sredstva namenjena zemljama poput Italije i Grčke, koje su bile ozbiljno pogođene finansijskom krizom. Evropska komisija je osim toga predložila da se sredstva predviđena za kohezionu politiku smanje za 10 odsto, odnosno sa 367 milijardi dolara na 330 milijardi, ali je predložila i novi model za raspodelu sredstava — takozvanu „Berlinsku reviziju“. Ovaj model predviđa smanjenje sredstava za finansiranje Poljske i Mađarske za 20 do 25 odsto, dok bi budžet za finansiranje Grčke, Italije i Španije porastao za 5 do 10 odsto. Poljski ministar za razvoj je tada izjavio da su ovakvi planovi Evropske komisije nepravedni i da je Poljska bila jedna od zemalja koja je imala najviše koristi od evropskog budžeta.
Istorijske okolnosti
Ajrapetov ističe da zahtevi upućeni Nemcima nisu tako glasni, jer Poljaci od Evrope dobijaju novac, i ne treba izgubiti iz vida ni evropsko jedinstvo, tako da ostaje samo Rusija.
„U osnovi poljske kulture je mržnja prema Rusiji — rusofobija. To je nešto svojstveno njihovoj nacionalnoj kulturi, nacionalnom karakteru, a potpuno je iracionalno i nije svojstveno razumnoj raspravi. Oni krive Rusiju što Poljska nije uspela da postane velika država, imperija, za šta je imala osnova u 17. i 16. veku“, ističe ekspert.
Eksperti podsećaju da, ako uzmemo u obzir istorijske činjenice, ovakvi zahtevi nemaju nikakvo uporište. Prema njihovim rečima — Poljska je od 1935. do početka 1939. godine aktivno sarađivala sa hitlerovskom Nemačkom, učestvovala u anšlusu Austrije i podeli Čehoslovačke i nadala se da će zajedno sa Nemačkom poraziti Sovjetski Savez i dobiti deo Ukrajine. Pregovori o tome su vođeni od kraja 1938. do početka 1939. godine i u Nemačkoj i u Poljskoj, između Jozefa Beka, tadašnjeg ministra spoljnih poslova Poljske, i Hitlera, a zatim Ribentropa, ali su završeni neuspehom.
Sa druge strane, Poljska je, za vreme pregovora sa Engleskom i Francuskom, kada se pojavila perspektiva stvaranja antihitlerovske koalicije, kategorički odbijala da dopusti da vojska Sovjetskog Saveza bude na njenoj teritoriji, ne ostavljajući alternativu sovjetskoj politici.
Iako je Poljska bila uništena 1939. godine, ona je i obnovljena, a sovjetska diplomatija joj je obezbedila te granice u okviru kojih se danas prostire.
„Ako Poljaci smatraju sovjetsku politiku i državu demonskom i prestupničkom, neka pokažu primer prave evropske pravne svesti i odreknu se granica koje su dobili 1945. godine i neka ih vrate Nemačkoj“, zaključuje Ajrapetov.
Ekspert podseća da su Poljaci ubijali sovjetske vojnike u logorima i da su pored toga imali razrađen sistem koncentracionih logora za sve one koji nisu bili poljskog porekla, a poznat je bio i logor u gradu Berjoza Kartuskaja.
