Zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić napisao je kolumnu posvećenu velikoj ruskoj balerini Ani Pavlovoj, koja je posetila Beograd između dva svetska rata.
Vesićev tekst prenosimo u celini:
Hiljade Beograđana došlo je na Železničku stanicu 23. marta 1927. godine kako bi pozdravilo jednu od najvećih umetnica dvadesetog veka, balerinu Anu Pavlovu. Beograd je posle nje posetilo mnogo umetnika koji su bili planetarno popularni, ali niko od njih nije doživeo takav publicitet kao Pavlova.
„Kada je voz ušao u stanicu masa je nagrnula prema vagonu u kome se nalazila Pavlova. Kada se Pavlova pojavila na prozoru vagona, dočekana je sa svih strana oduševljenim uzvicima ’Živela, živela‘. U velikom oduševljenju, svi su mahali maramicama i šeširima. Pavlova je smešeći se otpozdravljala mašući rukom. Pred stanicom se takođe bila okupila velika masa sveta. Kad se Pavlova pojavila bila je opet dočekana oduševljenim klicanjem. Proguravši se jedva kroz masu, Pavlova je sela u auto i odvezla se u hotel Ekselzior“, opisan je doček sutradan u dnevnom listu „Vreme“.
Među okupljenim građanima bilo je mnogo ruskih emigranata koji su se nastanili u našem gradu posle Oktobarske revolucije, a zanimljivo je da je od strane delegacije Narodnog pozorišta pozdravljena na ruskom jeziku. To nije čudno ako se zna da su baletsku sekciju Narodnog pozorišta uglavnom činili ruski umetnici.
Doček svetske zvezde u Beogradu
Kampanja za gostovanje Ane Pavlove danas bi mogla da bude primer kako se javnost priprema za veliki umetnički događaj. Vođena je preko Politike, koja je 9. februara 1927. godine ekskluzivno objavila vest da je „upravnik Narodnog pozorišta g. Milan Predić potpisao ugovor sa predstavnikom Ane Pavlove, g. Leonidovom o njenom gostovanju. Narednih mesec i po dana, Politika je svakodnevno najavljivala gostovanje velike umetnice, a naslovi su se nizali kao na filmskoj traci. „Ana Pavlova dolazi u Beograd“ sa detaljnom biografijom, „Ana Pavlova dolazi u Beograd sa svojom trupom“ uz program gostovanja, „Pred gostovanje u Beogradu“, „Šta priča Ana Pavlova o sebi“, „Juriš na pozorišne blagajne“, „Ana Pavlova u Labudovoj smrti — šta su pisale pariske novine 1913. godine“, „Istinita bajka o Ani Pavlovoj“, „Ana Pavlova dolazi sutra“, „Sa Anom Pavlovom od Subotice do Beograda“…
Ana Pavlova je pre dolaska u Beograd izvela više od četiri hiljade predstava i oko dve hiljade koncerata. U Meksiku, na Trgu de Toros igrala je pred 40 hiljada ljudi, dok je na njujorškom hipodromu nastupila sa „Začaranom lepoticom“ pred desetinama hiljada posetilaca. Bez obzira na planetarnu popularnost nije zaboravila svoju domovinu.
„Ja predstavljam rusku umetnost, a svi dočeci, aplauzi i cveće koje primam, to sve primam na račun ruske umetnosti. Ja vidim propagandu ruskog iskustva ili bolje reći, šire slovenske umetnosti, a mislim da ovaj moj rad nije manje koristan nego politički ili diplomatski koji ljudi vode“, rekla je Pavlova beogradskim novinarima na prvom obraćanju.
Pavlova je znala da je Beograd, posle Pariza, primio najviše belih Rusa u Evropi. Nostalgična prema svojoj domovini, obišla je neke antikvarnice znajući da će naći stvari koje će je podsećati na Rusiju. U jednoj od njih pronašla je tepih iz svog peterburškog stana, koji je spletom okolnosti donet u Beograd!
Podsticaj srpskom baletu
Dve večeri nastupa Ane Pavlove u pozorištu Manjež (danas Jugoslovensko dramsko pozorište), gde je bila baletska scena Narodnog pozorišta, predstavljalo je prvorazredan umetnički događaj za Beograd. Beogradska publika bila je u prilici da se upozna s najnovijim svetskim baletskim tokovima, a beogradska baletska scena dobila je snažan podsticaj za dalji razvoj i napredak.
Baletska scena u Srbiji je bila tek u povoju, a snažan i odlučujući uticaj na njen razvoj imali su ruski umetnici koji su napustili svoju zemlju posle revolucije iz 1917. godine. Pavlova je u Narodnom pozorištu srela svoje peterburške kolege iz rane mladosti, Jelenu Poljakovu i Fjodora Vasiljeva, koji su pripremali baletsku predstavu „Začarana lepotica“. Posetila je mladi balet i provela vreme sa mladim igračicama i igračima prenoseći im svoja iskustva. Odlazeći iz Beograda, Pavlova je „želela da zna da li imamo srpski balet sa našom muzikom“, pisala je Politika, kao i da je Pavlova rekla da je „velika šteta što nemamo svoj balet“.
Neke igračice iz njene trupe, kao što su Biatris Berk i Nina Kirsanova, posle smrti Pavlove 1931. godine, postale su deo ansambla beogradskog Narodnog pozorišta. Bio je to povratak Kirsanove u Beograd, koja je u naš grad došla 1923. godine i brzo postala primabalerina Narodnog pozorišta. Iako miljenica beogradske publike, odlučila je da se 1926. godine preseli u Pariz gde, posle Ruske opere, dobija angažman u trupi Ane Pavlove kao primabalerina.
Nina Kirsanova — osnivač srednje baletske škole
Kada se vratila u Beograd postaje šef baleta Narodnog pozorišta. Pod njenim rukovodstvom, Balet Narodnog pozorišta 1933. godine odlazi na svoje prvo međunarodno gostovanje u Atinu. Godinu dana kasnije, Kirsanova ponovo napušta Beograd i postaje šef baleta u Operi u Monte Karlu, gde radi tri godine, da bi bila godinu dana primabalerina u Litvanskoj operi. Tu je zatiče početak Drugog svetskog rata i 1939. godine, drugi put u životu, beži pred Crvenom armijom, ponovo u Beograd.
Na fotografiji je Ana Pavlova u društvu Čarlija Čaplina.
Većina ruskih umetnika, kao i ruskih emigranata, napušta Beograd u leto 1944. godine pre dolaska Crvene armije, ali Kirsanova, umorna od bežanja, odlučuje da ostane. Tokom borbi za Beograda radila je kao bolničarka da bi posle oslobođenja osnovala Srednju baletsku školu i igrala u Narodnom pozorištu sve do 1950. godine. Odlaskom u penziju, Kirsanova nastavlja da radi kao pedagog, koreograf i reditelj u mnogim pozorištima Jugoslavije. Sa 66 godina života upisuje arheologiju i magistrira pet godina kasnije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Arheologijom se bavila profesionalno i putovala je naročito u zemlje Bliskog istoka. Umrla je u 91. godini života, a sahranjena je u Aleji velikana na Novom groblju.
Kažu da se balet deli na period pre pojave Ane Pavlove i vreme posle nje. Srpski balet nije postojao pre dolaska ruskih umetnika na početku dvadesetih godina prošlog veka. Zato im dugujemo večnu zahvalnost za doprinos koji su dali srpskoj kulturi kao i nauci, obrazovanju, arhitekturi.
