Pred očima oslobodilaca — trupe Prvog ukrajinskog fronta, koja je zauzela logor, pojavila se užasna slika „fabrike smrti“ napuštene u žurbi. Postojalo je nekoliko sektora, izgrađenih od jednospratnih drvenih baraka, oko mesta gde su se prozivali zatvorenici (glavni deo logora). Svi sektori su bili ograđeni sa dva reda bodljikave žice i kulama sa stražom. Bile su tu „crvene“ i „bele“ zgrade, koje su zastrašujuće. Tamo su u početku terali ljude kao stoku, zaključavali vrata, a odozgo su kroz cevi puštali gas. Tada fašisti nisu znali koliko je gasa potrebno da bi ubili čitavu gomilu, pa su ga puštali nasumice. Malo su se čuli krici, zatim jecaji, i na kraju bi nastala tišina. Kada su Nemci shvatili 1943. godine da ne stižu da se oslobode toliko leševa, u blizini baraka izgrađene su 4 gasne komore i 4 krematorijuma. Da bi se leševi lakše prevozili, kroz prolaz glavne kule sa stražom prolazila je železnička pruga direktno do krematorijuma.
„Fabrika smrti“ tretirala je ljude kao nepotreban materijal
Poljaci, Rusi, Cigani, Francuzi, Mađari i, naravno, Jevreji svih uzrasta — muškarci, žene, deca, tada su putovali iz čitave okupirane Evrope na ovo odredište, bez povratne karte. Mnogi su putovali dobrovoljno, sa balama stvari, jer su ih ubeđivali da je to samo preseljenje. Po dolasku „doseljenicima“ je odmah naređivano da bace sve svoje stvari i da se postroje u redove. Počinjala je selekcija. Decu, slabe žene i stare ljude su odmah odvozili na kamione. U narednih sat vremena uništeni su kao nepotrebni materijal. Neko je koristio gasnu komoru, nekome su ubrizgavali fenol, a kada su bili izgrađeni krematoriji, često su ljude u njima palili žive.
Oni koji nisu odmah ubijeni, na ruci su dobijali serijski broj, a zatim su ih slali u baraku. „Ružne“, blizance i patuljke je čekao u svom kabinetu doktor Jozef Mengele, „anđeo smrti“. On je sprovodio eksperimente, koji su, prema njegovim rečima, imali za cilj povećanje nataliteta i smanjenje broja genetskih abnormalnosti u arijevskoj rasi. O tim eksperimentima se još uvek pričaju legende, a na osnovu njih se snimaju filmovi strave i užasa.
Svi koji nisu ubijeni bili su obrijani na ćelavo i obučeni u odeću na pruge. Žensku kosu su dali u proizvodnju — tako su punili dušeke za mornare.
Zatvorenike su iz dana u dan hranili trulim povrćem. Zatvorenici su govorili novopristiglima: „Ko izdrži na truleži i skoro bez spavanja tri meseca, on će ovde moći da živi godinu, dve, tri“. Ali, takvih „srećnika“ je bilo samo nekoliko...
Krajem 1944. godine, kada su sovjetske trupe bile blizu „Aušvica“, vlasti u logoru najavile su evakuaciju zatvorenika na teritoriju Nemačke. Sami zatvorenici su ovu evakuaciju nazvali „maršom smrti“. One koji nisu mogli da idu, koji su zaostajali i padali — nacisti su streljali i ubijali. Kolona je ostavljala iza sebe stotine leševa. Nemci su uspeli da uklone ukupno oko 60 hiljada zatvorenika.
Sovjetski vojnici probili kapiju logora
Sovjetska armija je 24. januara već bila blizu. Tada su Nemci počeli da uništavaju logor. Porušili su krematorijume, spalili magacine sa odećom zatvorenika i minirali prilaze do „Aušvica“.
26. januara 1945. godine sovjetske trupe su već bile na 60 kilometara od Krakova. Komandanti su usmeravali svoje vojnike po karti koju su imali. Prema karti, pred njima je trebalo da bude gusta šuma. Ali odjednom šume više nije bilo i ispred sovjetske armije se pojavio „utvrđeni bastion“ sa zidovima od opeke, okružen bodljikavom žicom. Iza kapije bastiona videle su se siluete. O postojanju koncentracionog logora u Aušvicu mnogi nisu znali. Zato je prisustvo bilo koje zgrade bilo iznenađenje za sovjetske trupe.
Vojno rukovodstvo je upozorilo da su Nemci lukavi, da se često maskiraju, presvlače i lažno se predstavljaju. Vojnici su, ugledavši strance u daljini, počeli da pucaju. Ali ubrzo je usledilo hitno saopštenje da se ispred nalaze zatvorenici i paljba je dozvoljena samo u krajnjem slučaju.
Sovjetski vojnici su 27. januara 1945. godine uspeli da probiju kapiju logora. Zatvorenici u zatvorskoj odeći, žene u mantilima, bežali su na sve strane: neko prema vojnicima, neko što dalje od njih, jer su bili uplašeni. Nemci su ostavili u „Aušvicu“ oko 7.500 ljudi, najslabijih, koji nisu imali snage da izdrže dug put. Planirali su da ih ubiju narednih dana...
Tada je, prema nekim procenama, broj poginulih u „Aušvicu“ iznosio oko 2 miliona ljudi. Federalna služba bezbednosti je 2010. godine otkrila neka dokumenta iz tog perioda, prema kojima je broj poginulih 4 miliona. Ali tačan broj onih koji su mučeni i na strašan način poginuli niko nikada neće znati (Nemci nisu računali one koji su po dolasku bili poslati u gasne komore).
„Ja nikada nisam saznao tačan broj preminulih i nemam nikakve mogućnosti da utvrdim koja je cifra u pitanju“, priznao je na Nirnberškom suđenju Rudolf Hes, komandant „Aušvica“.
