Nakon Nemačke okupacije Poljske, na oko 50 kilometara od Krakova, 20. maja 1940. godine otvoren je prvi logor — Aušvic I. Nije slučajno što je baš to područje odabrano za tu svrhu. Deo infrastrukture već je na tom mestu postojao, jer se tu nalazila poljska kasarna. Prostor je bio veliki i nenaseljen, pa su nacisti mogli da skrivaju dešavanja u logoru. Tuda je prolazila železnička pruga, pomoću koje su nacisti prevozili zatvorenike, uglavnom Jevreje.
Iako stručnjaci tvrde da je tačan broj žrtava i dalje otvorena tema, po podacima zvaničnog sajta muzeja Aušvic, u logor je deportovano 1,3 miliona ljudi iz čitave Evrope. Ubijeno ih je 1,1 milion, od kojih milion Jevreja.
Logor Aušvic — simbol smrti
Kompleks je bio sačinjen od tri glavna logora. Najveći je bio Aušvic II (Birkenau), otvoren 8. oktobra 1941. godine, u kome je ubijeno 960.000 Jevreja, 75.000 Poljaka i 19.000 Roma.
„Tu su stotine baraka. To su celi kompleksi. Da bi donekle zamaskirao celu stvar, a donekle i zbog funkcionalnosti, tu je bio prisutan i radni deo, gde su zatvorenici korišćeni poput robova“, kaže sagovornik Sputnjika istoričar Nebojša Damjanović.
Nacisti su bili surovi. Većina deportovanih odmah je sprovedena u gasne komore, pod izgovorom da ih vode na tuširanje i uklanjanje vaški. To su mahom bila deca, žene, starci i oni koji, po procenama lekara, nisu bili dovoljno snažni. Oni koji nisu odmah odvođeni u komore umrli su od izgladnjivanja, prinudnog rada i nekontrolisanih epidemija. Streljani su ili korišćeni u medicinskim eksperimentima. Osim Jevreja, Poljaka i Roma, stradalo je i mnogo sovjetskih ratnih zarobljenika.
Komanda u logoru i pokušaji bekstva
Aušvicom je upravljala ozloglašena SS divizija. Oko 6.000 pripadnika te vojne organizacije radilo je u logoru. Od 1941. do 1943. godine komandovao je Rudolf Hes, a potom su na čelo došli Artur Libehenšel i Rihard Baer. Po završetku rata, Hes je svedočio da je do 2,5 miliona ljudi umrlo u logoru. Obešen je 16. aprila 1947. godine u Aušvicu.
Iako su pripadnici SS-a bili poznati po svireposti, oko 700 zatvorenika je pokušalo bekstvo. Oko 300 je uspelo da umakne nacistima. Ipak, bekstva nisu prolazila nekažnjeno. U takvim situacijama, SS-ovci su nasumice birali i do smrti izgladnjivali 10 logoraša iz bloka pobeglog. Kazna za one koje bi uhvatili u bekstvu takođe je bila smrt izgladnjivanjem.
„Aušvic je mesto gde se kvari svako dobro raspoloženje. Čovek kada ga poseti prosto se ispuni pesimizmom. Zaista, toliko je strašno. Kada vidite preostalu odeću, izvađene zube… Način na koji je to rađeno, bezosećajno, industrijski“, opisuje naš sagovornik izgled logora, koji je posetio 1984. godine.
Najveći deo Jevreja sa naših prostora deportovan je u Aušvic tokom 1944. godine — oko 15.000. Te godine, logor je radio punim kapacitetom.
„Treba da pomenemo Acu Singera, našeg dugoživećeg sugrađanina, Jevrejina sa ovih prostora, koji je preživeo. A, zamislite, 62 njegova rođaka su stradala u Aušvicu“, priča Damjanović.
Nacistička evakuacija i oslobađanje logora
Evakuacija nacista iz logora počela je 17. januara 1945. godine. Oko 60.000 logoraša naterano je na marš smrti ka logoru Loslau, dok je 20.000 njih uspelo da stigne do logora Bergen-Belzen u Nemačkoj, odakle su ih oslobodili Britanci. Zato je 27. januara 1945. godine Crvena armija u logoru zatekla samo 7.500 logoraša — onih najslabijih. Tada je pronađeno 348.820 muških odela i 836.255 ženskih odevnih predmeta koji su pripadali žrtvama.
UNESKO je Aušvic 1979. godine proglasio delom Svetske kulturne baštine, pod nazivom „Aušvic-Birkenau — nemački nacistički koncentracioni logor smrti“.
Peti svetski forum o Holokaustu održaće se sutra u Memorijalnom centru Jad Vašem u Jerusalimu. Forumu će prisustvovati najmanje 47 svetskih lidera, među kojima i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, francuski predsednik Emanuel Makron, španski kralj Felipe VI i drugi.
