Sociolog Vladimir Vuletić ističe da takve vrste otvorenog obraćanja javnih ličnosti koje imaju potpuno suprotstavljene stavove o bitnim pitanjima, koliko god nekome izgledale kao rat peticijama, ne znače i polarizaciju društva, već su odraz demokratičnosti.
Okidač za bitku potpisima bilo je usvajanje Zakona o slobodi veroispovesti u Crnoj Gori, koji je na ulice gradova, ne samo u toj državi, izveo reke ljudi koji su se usprotivili otimanju imovine Srpske pravoslavne crkve.
Javne ličnosti u ratu — peticijama i spiskovima
Prvo su se takozvanim „Apelom 88“ oglasile javne ličnosti iz Srbije, ali i regiona, koji su reakciju pripadnika i poštovalaca SPC u Crnoj Gori videle kao ugrožavanje Crne Gore od strane zvaničnog Beograda. Na taj apel, koji je potpisalo nekoliko stotina ljudi, odmah je uzvraćeno Apelom za odbranu SPC u Crnoj Gori, koji je potpisalo više od 9.000 ljudi, predvođenih mnogobrojnim intelektualcima i javnim ličnostima.
Sa peticijom koju je potpisalo više od 4.000 ljudi izašlo je i Udruženje za zaštitu ustavnosti i zakonitosti, koje od Vlade Srbije traži da podnese tužbu Evropskom sudu za ljudska prava, kako bi bilo zaustavljeno kršenje osnovnih prava u Crnoj Gori. Osvanula je i peticija koju je do sada potpisalo više od sto intelektualaca, a protiv progona novinara u Crnoj Gori.
Svojevrstan rat javnih ličnosti nastavljen je pregrupisavanjem književnika, do koga je došlo uoči izbora za NIN-ovu nagradu za najbolji roman godine. Pismo nazvano „Bojkot NIN-ove nagrade“ potpisalo je 18 poznatih i priznatih pisaca, koji su doveli u pitanje kompetentnost žirija i njegove kriterijume, spočitavši im ideološku obojenost nagrade i romana koji se njome promovišu.
Dokaz da su vremena turbulentna
Sve to izaziva zapitanost da li se srpsko društvo, kao nekada na četnike i partizane ili prvu i drugu Srbiju, opet deli i ide u dve kolone, i gde sve to može da nas odvede?
Po oceni profesora sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu doktora Vuletića — peticije i apeli su tekovina demokratskih društava i služe da neka grupa skrene pažnju na njeno mišljenje.
„Naravno, kada se povećava broj tih apela i peticija, to na izvestan način svedoči o turbulentnim vremenima, bez obzira da li su one proaktivne ili reaktivne, odnosno — da li su usmerene na to da se promene određene politike ili su reakcija na određene događaje. Suština je u tome da svi ti apeli i peticije izražavaju pluralitet koji u svakom društvu postoji. Srbija u tom smislu nije nikakav izuzetak“, kaže on za Sputnjik.
Vuletić smatra da se ne može govoriti o nekoj velikoj podeli u društvu, jer se u tom slučaju uvek misli da je društvo podeljeno na dva jednako velika dela. Uz to napominje da i te podele o kojima se govori u Srbiji nisu uvek onakve kakvim se čine, jer su se u slučaju Crne Gore na istoj strani našli i oni koji podržavaju vlast, kao i oni koji su za opoziciju. Postoje, kako zaključuje, neka suštinska i dublja pitanja i problemi oko kojih postoji konsenzus u Srbiji.
„Peticije se i prave da privuku medijsku pažnju, ali to ne znači da će one bitno promeniti stav većine o određenom pitanju. Uspevaju da glas neke grupe bude medijski prepoznat“, objašnjava sagovornik Sputnjika.
Ne postoji bazični konsenzus u društvu
Po mišljenju profesora filozofije na Fakultetu političkih nauka u Beogradu doktora Časlava Koprivice — peticije i apeli nisu odraz duboko polarizovanog društva, ali su posledica toga što mi nemamo ono što se u teoriji naziva bazični konsenzus oko toga kakvo smo društvo.
„Razbijanjem Jugoslavije, Srbija je ostala kao rezidualna tvorevina, i ljudi koji su vaspitavani po jugoslovenskom identitetskom ključu pristaju na činjenicu da svuda u bivšim republikama prebivaju Hrvatska, Crna Gora, Slovenija... Ali se ne dopušta da Srbija bude mesto gde je primaran i konstitutivan srpski identitet. Žele da naprave od Srbije jednu vrstu bezotadžbinskog prostora, i to rade putem političkih akcija i kulturne politike“, ističe ovaj sagovornik Sputnjika.
Koprivica ukazuje na to da je osporavani žiri za dodelu NIN-ove nagrade upravo jedan od instrumenata takve kulturne politike.
O tome, kako dodaje, svedoči i „Apel 88“, za koji kaže da je bez presedana, jer je pokrenut u trenutku kada nije bilo nagoveštaja da će zvanični Beograd išta da učini. Oni su reagovali preventivno, da ne bi slučajno vlasti u Beogradu uradile ono što im je dužnost — da zaštite Srbe u Crnoj Gori.
„To je, zapravo, nastavak pokušaja da se i posle razbijanja Jugoslavije održi neka koalicija, gde bi Srbija bila pod posebnom kontrolom i uz pomoć domaćih ljudi, javnih ličnosti koje stoje na tim pozicijama, zapravo, bila država u jednoj vrsti meke kulturne okupacije. Javnost u Srbiji je kontrolisana, i to ne samo na osnovu inercije iz bivše Jugoslavije, gde ste uvek imali laku prođu ako nastupate sa antinacionalnim, antisrpskim stavovima, već i na osnovu tendencije koju smo imali posle 2.000. godine, gde se jednostavno proizvodi javno mnjenje koje će biti ne na nacionalnim, nego na antinacionalnim pozicijama“, ističe Koprivica.
On zato smatra da srpski javni i medijski prostor treba da bude saobražen onome što je dominantno mnenje među građanima Srbije, pošto je ubedljiva manjina na antisrpskim pozicijama.
