San penzionera je da budu Valentin Incko. Visoki predstavnik u Bosni i Hercegovini je među najplaćenijim penzionerima na svetu. Primanja redovna, svakog prvog, iznose koliko i 54 prosečne plate u BiH ili 12,5 u rodnoj Austriji. Plus privilegije i troškovi života na minimumu. I tako već evo 11 godina. Mnogi bi u šali rekli — kad porastem biću Incko.
Ovaj „međunarodni upravnik“ je do sada inkasirao oko 6,5 miliona maraka. Konvertibilnih. Ako je tačna tvrdnja Milorada Dodika o visini primanja Visokog predstavnika.
A istovremeno — posao lagan, baš za penzionera. Uglavnom se svodi na pisanje saopštenja za javnost. Politički korektnih, tu se ne može pogrešiti. Slika je crno-bela, zna se šta je dozvoljeno, šta zabranjeno, po kome udariti, čiju stranu držati. Nekada službenici zabrljaju, pa loše prevedu Inckovu zamisao, te se pojave nerazumljivi stavovi poput: „Ustav jasno definiše Bosnu i Hercegovinu kao državu koja se sastoji od dva entiteta, Federacije BiH i Republike Srpske. Ona nije sastavljena od dva entiteta, kao što se uporno i pogrešno tvrdi“. Ali, i ovakvi propusti se daju ispraviti.
Incko penzioner udario na Dodika
Sublimacija svih nerezonskih politika i pratećih odluka Visokih predstavnika koji su dolazili, uključujući i pojedine koji su iz Sarajeva brže-bolje pobegli, stala je u saopštenja Valentina Incka.
Politika i odluka koje su Bosnu dovele do stanja u kom se danas nalazi, koje su zatvorile mnoga vrata i učinile iskren i sadržajan međuetnički dijalog praktično nemogućim. U logici onoga što se do skora predstavljalo „međunarodnom zajednicom“ isključena je svaka mogućnost da tu ima i njihove odgovornosti. Ponajviše odgovornosti samih Visokih predstavnika. Za stanje u BiH odgovorni su „domaći političari“! A kada je već o njima reč — tu se odgovornost ne deli proporcionalno.
Ista logika nameće da je sasvim u redu ponajpre upirati prstom u pojedince koji dolaze iz „manjeg entiteta“. Prvo je problem bio „Karadžićev uticaj“, zatim je trebalo odstraniti Momčila Krajišnika, potom i Mirka Šarovića, pa udariti na Dragana Kalinića, da bi se naposletku stiglo do Milorada Dodika.
Kao „kolateralna šteta“ tokom četvrt veka „primene Dejtona“ stradalo je još par stotina entitetskih zvaničnika, lokalnih ili, čak, samo partijskih funkcionera. Paralelno, kontinualnim političkim pritiscima i „dubinskim rovarenjem“ u gotovo svim sektorima, sistemski se radilo na razgradnji dejtonskog okvira i potkopavanju položaja Srpske.
Zadatak — smanjiti vlast Banjaluke
Nadležnosti Visokog predsednika navedene u Aneksu 10 Dejtonskog sporazuma — nadziranje primene mirovnog rešenja i rešavanje sporova koji proističu iz različitih tumačenja uporno su korišćene kako bi se Banjaluci ili smanjivale izvorne nadležnosti ili ispostavljale nove obaveze.
Bonskim ovlašćenjima, jednom, sa pravnog stanovišta, problematičnom, a sa političkog — neverovatnom odlukom, Visokom predstavniku su dodate ingerencije.
Dovoljno je da posumnja kako neko „opstruira Dejton“, pa da ga smeni, da oceni kako neki zakon „nije u saglasnosti“ sa temeljnim ugovorom, pa da ga promeni, može da donosi amandmane na entitetske ustave i da proglašava pravne norme bez konsultacija sa zakonodavnim telima zemlje. U praksi je teško pronaći sličan primer, donekle je sve to uporedivo sa vratolomijama Idi Amina i širenjem neposredne vlasti do jezivih razmera.
Despotizam na delu
Od 1997. godine Savet za sprovođenje mira u BiH, takođe telo sa diskutabilnim legitimitetom, bazirajući budući rad Visokog predstavnika na formulaciji o „olakšavanju rešavanja poteškoća, donošenjem obavezujućih odluka“ u situacijama kada tri „konstitutivne strane“ ne mogu da se dogovore, i drugim merama koje može primenjivati u cilju „neometanog rada zajedničkih institucija“, u BiH uspostavlja oblik vladavine najbliži despotizmu.
Time je suspendovana demokratija, dugoročno upropašćena prilika da se otvori „proces preispitivanja i pomirenja“ i nepovratno oslabljen „institucionalni kapacitet“ na svim nivoima. Zbog toga u „be-ha politici“ više niko nikome ništa ne veruje, svaki akt je opterećen političkom dimenzijom, nema zajedničke vizije kuda se ide, samim tim ni težnje kako donekle stići. Ideja da će se to postići neprestanim nametanjem rešenja i sankcionisanjem nepodobnih i da će tome poslužiti bonska ovlašćenja — bila je kobna.
Sa jedne strane, ukidanje demokratije i slabljenje „institucionalnih kapaciteta“ uticalo je da se unutrašnja struktura destabilizuje. Sistem se gradi na pravilima i poverenju, a despotija koju je uspostavio Savet za sprovođenje mira značila je da toga neće biti. Sa druge strane, takvo nakaradno ustrojstvo moglo je potrajati samo dok su zapadne zemlje predvođene Sjedinjenim Državama predstavljale sebe kao „međunarodnu zajednicu“, a drugi im to nisu osporavali. Dakle, dok je bilo jednopolarnosti u međunarodnoj politici i dok su ključne odluke donošene u Vašingtonu, a potom operativno razrađivane u briselskom štabu.
Ljuljati do staračkog doma
Slobodan Reljić je sasvim u pravu kada konstatuje: „Visoki predstavnik je danas samo inercija. Rodilo se — valja ga ljuljati, dok ne odraste za starački dom. Vreme jeste da se Visokom predstavniku kaže — hvala prijatelju. Ali, nisu prilike. U Briselu ne mogu da dignu glavu iznad svojih talasa, a u Vašingtonu su počeli da gube misao kad treba razlikovati Baltik od Balkana“.
Valentin Incko je najavio da će „tužiti Milorada Dodika Savetu bezbednosti UN“ zbog proslave 9. januara i izjave da je „Republika Srpska država“. Čemu tužba, pored bonskih ovlašćenja. Neka smeni Dodika, neka suspenduje sve koji učestvovaše u organizaciji proslave, neka upotrebi nadležnosti koje ima.
Naravno — Incko to ne sme, ili tačnije — Visoki predstavnik više nema političku moć da preduzima takve poteze. On samo može da piše saopštenja za javnost. I da uživa u penzionerskim danima, naplaćujući skupo ta svoja oglašavanja raznim povodima.
Funkcija Visokog predstavnika je „politički mrtva“. Suštinski, ona više ničemu ne služi. Što se pre i formalno ugasi, ranije će se steći uslovi da počnu ozbiljni i sveobuhvatni razgovori o budućnosti BiH. Valjda je svima u BiH jasno da ova agonija ne može doveka trajati.
