Ideja je jednostavna i odavno poznata čovečanstvu — kontrolisani požari mogu da uklone veće površine šuma i rastinja. Kada onda, u vreme suše, krenu divlji požari, oni neće imati prostora da se šire. U tekstu se postavlja pitanje — da li je to rešenje za Australiju.
„Jeste“, tvrdi profesor Stiven Pajn, ugledni američki stručnjak za istoriju životne sredine i vatru.
Profesor kaže da su Aboridžini redovno spaljivali šume i tako ih čuvali od većih požara.
„U predelu kojim su dominirali Aboridžini bilo je više ugljenisanih površina, ali su zato požari bili manje žestoki. Australiji treba više požara — ali onih prave sorte. Danas imamo previše loše, a premalo dobre vatre“, navodi Pajn.
Prema njegovim rečima — stari britanski kolonijalni sistem je onda bio rešen da strogo zabrani svaku vrstu požara.
„Posle Drugog svetskog rata su australijski stručnjaci za šume počeli da kontrolisano spaljuju ogromne površine, po ugledu na Aboridžine. Ali onda je namerno spaljivanje izašlo na loš glas — nažalost“, kaže Pajn za nemački magazin „Špigel“.
Stiven Pajn, profesor emeritus Državnog univerziteta Arizone i autor više kapitalnih knjiga o požarima, kaže da su ljudi počeli da se više vode emocijama prema prirodi, kengurima i koalama, te da je tako zanemarena bezbednost.
„Tako se Australija opet vratila kolonijalnoj filozofiji suzbijanja raznovrsnih požara. Vatrogasci sada koriste avione kao vidljivi simbol modernosti. To je sve politički teatar“, navodi on.
Stručnjak za ekologiju i požare naziva Australiju „vatrenim kontinentom“, gde su požari takvo prirodno stanje, kao što je led u Sibiru.
„Australija je milionima godina izložena požarima, tako da se njen životinjski i biljni svet prilagodio“, priča Pajn za „Špigel“.
Jedino su na tom kontinentu, dodaje, životinje i biljke naučile da koriste vatru. Recimo — ptice grabljivice koje namerno nose zapaljene grane i šire požar, kako bi isterale plen na čistac. Ili biljke čije seme biva učaureno u vosak — on se topi samo jakim plamenom i tada seme pada u zemlju, a biljka opstaje.
Pajn tvrdi da je otvoreni plamen praktično prognan iz ljudske civilizacije — u gradovima se vatra retko gde još može videti. Međutim, sveprisutno je ono što profesor naziva „industrijskom vatrom“ — koja nikada ne prestaje i nema granice.
„Kad sam bio mlad, u Finiksu smo redovno spaljivali travnjake. To traje pet minuta, nije velika stvar, sve komšije su to radile. Danas iznajmljujem mašinu za sakupljanje trave po koju odlazim automobilom koji ide na fosilna goriva, mašinu punim benzinom, onda ona sakupi pokošenu travu koju smo ranije palili. Zatim suvu travu pakujem u plastične džakove i po nju dolazi smetlarski kamion koji takođe ide na fosilna goriva“, objašnjava Pajn.
„Dakle — zabranjeno je direktno paljenje trave, ali prihvatamo bez problema svo to spaljivanje goriva? Zar to nije perverzno?“, pita se profesor Stiven Pajn.
