Srpske jabuke kolačare, petrovače, slatkače, kruška ječmenica, karamanka, šljiva ranka, kukuruz osmak, krompir mesečar, paradajz jabučar i volovsko srce, bob i druge žitarice kojima su othranjene generacije, iako odavno potisnute novim, unosnijim i manje zdravim sortama — neće nestati.
Spasiće ih Ivana Petrović, doktor biotehničkih nauka, zaposlena na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu. Ova mlada žena koja je odrasla u selu Paštrić kod Mionice osnovala je Banku gena i semena starih srpskih sorti.
Borba protiv GMO
Porodica Petrović se oduvek bavila poljoprivredom, gajili su voće i povrće za svoje potrebe, nikada nisu koristili pesticide i veštačka đubriva. I danas žive od poljoprivrede, ali i od seoskog turizma. Ivana je osnovala ekološki pokret „Okvir života“, a u njemu je i Banka semena.
„Nisam bila zadovoljna onim što se nudi na tržištu, u gradu nisam mogla da kupim hranu na koju sam navikla na selu“, kaže ona za Sputnjik.
„Primetila sam da to ljudima uopšte nije dostupno, stare sorte ne mogu da se kupe nigde, a mnogo ljudi priča o njima, sećaju se iz detinjstva kakav je bio ukus, kako divno mirišu. Takođe, pre pet godina sam se upoznala sa radom međunarodnih banaka, bilo mi je jako zanimljivo kako pristupaju očuvanju genetičkih resursa“, kaže.
Banka semena na njivama i u voćnjacima
Petrovićeva objašnjava da suština Banke nije u tome da se seme godinama čuva u frižiderima, upravo suprotno — potencira se njegovo gajenje i objašnjavanje ljudima zašto su te sorte važne, u vremenu gajenja GMO hrane. Pored toga što su slađe, stare sorte su i mnogo zdravije od većine novih.
„Seme se svake godine čuva onako kako se oduvek tradicionalno čuvalo, tako što se tokom jeseni prosuši, onda do proleća miruje, pa se posadi. Sve se gaji na gazdinstvu, ali ne može na jednom, pa je projekat vezan za lokalnu zajednicu, veliki broj ljudi mora da učestvuje. Ako se gaje dve sorte, jako je bitno da se razdvoje, da ne bi došlo do ukrštanja. Zato ih gaje dva udaljena gazdinstva“, objašnjava Petrovićeva.
Bila je zabrinuta da li će uspeti da motiviše poljoprivrednike, ali se već na prvoj izložbi starih sorti u Beogradu okupilo 120 ljudi koji su došli da pokažu svoje autohtone vrste voća i povrća. U bazi ove Banke sada je već 77 domaćinstava koja ih gaje na imanjima valjevskog kraja.
„Plan je da u narednih 5 godina imamo Banku semena na još 20 lokacija, da regionalno pokrijemo sve delove Srbije“, kaže Petrovićeva.
„Sada smo formirali jedan centar na Staroj planini, on je vezan za uzgajanje krompira, planinskih vrsta koje vole više nadmorske visine. Ljudi su izuzetno zainteresovani, kako poljoprivredni proizvođači, tako i potrošači, koji neprestano pitaju gde mogu da nabave te plodove i proizvode od starih sorti, tako da je to šansa i za lokalno stanovništvo“, objašnjava Petrovićeva.
Domaće je i najzdravije
Suština uspeha je u tome da se sade stare sorte koje su na tom mestu rasle vekovima i tako se najbolje prilagodile uslovima, zemljištu i klimi. Većina uključenih u Banku semena voće i povrće gaji uglavnom za svoje potrebe. Problem je u tome što još uvek nema dovoljno materijala za sadnju da bi se posadio hektar ili dva.
„Nadamo se da će neko u budućnosti videti svoju šansu upravo u komercijalnoj proizvodnji — za ostanak ljudi na selu bitan je socio-ekonomski faktor, a stare sorte mogu biti ključ kako jedno malo gazdinstvo može da opstane, zahvaljujući nečemu što je autohtono“, ističe sagovornica Sputnjika.
Ova zdrava hrana po istom patentu već se godinama gaji u Južnoj Americi, u Aziji, najviše u Indiji, ali i u Austriji, Francuskoj, Italiji i Španiji. To su zemlje koje imaju najbolje organizovane banke.
Mlada naučnica, koja se pokazala i kao sjajan menadžer, kaže da su, pored poljoprivrednika, za sadnju zainteresovani i stručnjaci, njene kolege sa fakulteta, ali i Prirodnjački muzej, koji se takođe bavi izučavanjem starih sorti.
Dunje ranke, kruške karamanke...
„Ključna za ovu priču je činjenica da jedino energija lokalne zajednice može da očuva te sorte, a država bi mogla da pomogne zakonskim regulativama i podsticajnim sredstvima za gajenje, jer — zašto prednost na tržištu ne bi imao neko čija jabuka nije uopšte prskana, u odnosu na onog koji ima 17 puta prskane jabuke“, ističe.
Dodaje da su stare sorte veoma važne za organsku proizvodnju, koju je teško ostvariti sa novim. Slast i kvalitet samo naših dunja ranki ili krušaka, jagodnjače, lubeničarke, šećernice, ječnjače, lončare, kaluđerke, vodenjake i takuše — ne može da zameni ni jedna kupljena u supermarketu.
Ostalo je još samo da država pokaže interesovanje, kako bismo i našoj deci omogućili da jedu zdravo i rađaju zdravu decu, a to je jako teško sa ukrštenim, genetski modifikovanim sortama. A od svake domaće pravi se i sjajan kompot, džem, pekmez i slatko.
Ivana Petrović poziva Ministarstvo poljoprivrede i ekonomije da pošalju stručnjake na neko od gazdinstava koje gaji stare sorte. Dobar povod može biti prolećna škola kalemarstva, koju takođe organizuje, ali i sadnja novog voćnjaka na imanju Petrovića, koja počinje na proleće.
