U nekoliko sekundi, izrešetane su s leđa srpske podele, zablude, ludila, podmetačine, sumanute bitke, besmislene kavge i ratovi.
S leđa, usred belog dana, likvidirani su svi naši lažni i naivni snovi da je krvava, zločinačka epoha zauvek ostala iza nas.
Mučki i kukavički, iskasapljen je, ne kosovski mit, već mit da naše Kosovo ulazi u večnu eru mira, normalnosti, života.
Preciznim mecima mržnje, rasterane su magle o svetloj, evropskoj budućnosti Kosova, Srbije, regiona, zgažena su bulažnjenja o „normalizaciji odnosa“ i zajedničkom prosperitetu.
Otrežnjenje!
Živimo u balkanskoj kloaki. Do guše u brlogu u kojem samo čekamo kobnu vest. Na ivici novog velikog krvoprolića.
Ponovo smo se vratili na početak. Na nultu tačku.
Kao u danu kad je ispred zgrade Vlade Srbije ubijen premijer Zoran Đinđić. Ponovo smo overeni metkom u čelo i cokulom u glavu.
Ponovo smo u magnovenju kad ne znamo ko kome uzima skalp i zašto. Kad ne znamo šta nas čeka sutra i koje demonske sile precizno povlače konce iza zavese naših života. Ponovo smo u košmaru.
U košmaru, iz kojeg Srbi sa Kosova i Metohije nikada nisu ni izlazili. I koji će ponovo imati neprospavane noći sa pitanjem: „Kuda i kako dalje?“.
Jedini pobednik u užasnoj drami koju živimo danas je Oliver Ivanović.
Jedini pobednik je žrtva. Žrtva monstruoznog čina koji nam je svima vratio užasni ukus samrtnog ropca za koji smo čvrsto verovali da je iščezao.
Oliver se do poslednjeg dana smejao. I kad je čamio u kosovskom zatvoru, bez krivice i kazne. I kad je mahao rodbini, prijateljima i novinarima dok je slušao lažna svedočenja o sebi.
Nije otišao sa Kosova i Metohije ni kada je dobio pretnje. Ni kada su mu prošle godine zapalili automobil. Ni kada su ga najbliži savetovali da bi najbolje bilo da se preseli. Smejao se.
Radovao se povratku porodici, deci. Završio je dva fakulteta, govorio tri strana jezika i sačekan je u zasedi sa pet metaka.
Sedeo sam jedne noći sa Oliverom u restoranu u centru Kosovske Mitrovice. Bilo je to pre deceniju. Znao je verovatno više činjenica o kosovskim previranjima od svih tamošnjih političara i sve su ukazivale na crnu sliku i na sumorne godine koje dolaze.
Ipak, kroz smeh mi je, na pitanje: „Šta će biti“, odgovorio:
„Ja sam karatista. A karatista mora da kaže — biće sve kako treba.“
Ostao je optimista i karatista do kraja. S crnim pojasom viteštva pošao je i jutros na posao. Nasmejan.
Zato su đavolji kuršumi ispaljeni u njegovo srce pogodili suštinskog pobednika.
Svi ostali su poraženi.
Tekst je objavljen 16.01.2018. godine, na dan ubistva Olivera Ivanovića
