Dokument britanskog Ministarstva odbrane sa kog je nedavno skinuta oznaka tajnosti negira „genocidnu nameru“ vojno-političkog rukovodstva Republike Srpske u događajima u Srebrenici u leto 1995. godine.
Terzić pravi razliku između ratne propagande i izveštaja koje obaveštajne i druge analitičke službe prave kako bi svoje vlade obavestile o stvarnom stanju na terenu.
Arhive bi doprinele ublažavanju stigmatizacije Srba
„Ne bih precenjivao epohalan značaj takve građe, ali verujem da bi objavljivanje što više takvih izvora unelo korekciju u gledanje savremenog sveta na Srbiju i Srbe. Verujem da bi doprinelo, ako ne potpunom skidanju, ono svakako ublažavanju stigmatizacije i satanizacije Srba koje traju već nekoliko decenija, naročito u zapadnom javnom mnenju“, navodi Terzić za Sputnjik.
On dodaje da obelodanjivanje britanskog dokumenta nameće i pitanje kako sistemski rešiti izučavanje bliže prošlosti u kojoj su Srbi i Srbija okrivljeni za sva zla koja su se dogodila na Balkanu devedesetih godina.
Na potrebu sistemskog organizovanja izučavanja bliže prošlosti ukazao je i srpski šef diplomatije Ivica Dačić, izjavivši da bi, nakon objavljivanja britanskog dokumenta, srpski istoričari trebali da se posvete izučavanju ne samo britanskih arhiva o periodu devedesetih godina.
Zašto je važno izučavanje arhiva?
Dačić je, prema rečima Slavenka Terzića, istoričara i dopisnog člana SANU, pokrenuo važno pitanje — sistematsko istraživanje stranih arhiva koji se tiču istraživanja istorije Srbije i srpskog naroda.
„Na žalost, naša država decenijama nema strategiju koja bi podrazumevala da se svake godine određeni broj naučnika šalje u vodeće svetske centre i istražuje građu koja se tiče istorije Srbije i Srba u celini. Imamo vodeće svetske arhive, kao što su arhiv u Vatikanu, Beču, Velikoj Britaniji, Americi, Nemačkoj i Rusiji. Kada je reč o starijim periodima, za nas su važni arhivi u Turskoj. Znam kako rade neke druge države, neke balkanske države manje od nas, koje su slale istraživače da po nekoliko godina sistematski istražuju građu koja se tiče istorije njihovog naroda. To je vrlo važno, i za proučavanje naše prošlosti, ali i za proučavanje svega onoga što se nedavno desilo“, konstatuje Terzić.
Sistematsko istraživanje stranih arhiva, prema rečima našeg sagovornika, unelo bi novo svetlo i istinu u nedavne događaje, što bi bilo izuzetno važno za savremeni položaj Srbije, kao i za njenu budućnost.
„U pitanju je vrlo važan, odgovoran posao. Arhivi su riznice našeg istorijskog pamćenja. Ne treba potcenjivati značaj arhiva. Arhivi su u svakoj zemlji reprezentativne ustanove. Značaj prikupljanja građe za istoriju Srbije i Srba je izuzetno veliki i njemu bi se trebalo pristupiti dugoročno, sistematski, sa ozbiljnom strategijom, da postoji plan arhivskih istraživanja u narednih deset, dvadeset, a možda i više godina“, objašnjava Terzić.
Bez ulaska u arhive — nema istorije
Plan istraživanja, prema njegovom mišljenju, trebalo bi da naprave naučne institucije — instituti, nacionalni arhivi (u saradnji sa većim lokalnim arhivima) i SANU, dok bi finansiranje trebalo da dođe od vlade, odnosno nadležnog ministarstva.
„Tako je bilo pre više od trideset godina, kada su srpske vlasti finansirale kratkoročno izučavanje stranih arhiva. Mladi istoričari ne mogu da rade temeljne studije bez ozbiljnih arhivskih istraživanja. Njih treba da pomogne država, jer ako ih ona ne pomogne, mladi istoričari se obraćaju fondovima i raznim nevladinim organizacijama, što ima svoju cenu“, navodi Terzić
