„Umesto vesti, u Srbiji postoji neka daleka ideja da je bio nekad neki čovek koji je napravio revoluciju u informacijama i darovao nam sve one podatke — i o našim ljudima i o raznim događajima za koje nismo znali. Sada taj čovek umire, ali te vesti, toga nema kod nas. Mi smo zatrpani svojim lokalnim đubretom koje se vrti iz dana u dan i koje nam neprestano sugeriše da je život opasan, da ne bismo slučajno pomislili da bismo mogli i da ga promenimo“, dodaje osnivač festivala „Kustendorf“.
Na 13. festivalu „Kustendorf“, koji je u toku, proslavljeni reditelj pojavio se u majici sa natpisom „Sloboda za Asanža“ i izazvao veliku pažnju prisutnih. Njegova namera, kako je objasnio, bila je da podseti kako je već bivalo u istoriji da se pojave ljudi koji naprave obrt, a onda ih ostatak sveta zanemari u trenutku kad im više nisu bitni.
„Danas je sve trend, danas ’trend-seteri‘ uspostave jednu temu, i za dva dana te teme nema. Međutim, ima onih koji su dublje zaorali u istoriju, i ja mislim da, bez obzira što ih mi ne spominjemo, bez obzira što tako brzo zaboravljamo — njihovi tragovi jesu istorijski i njihova će dela da traju“ dodaje Kusturica.
Sloboda za Asanža
Od pisca Kusturice, čija se knjiga „Zločin bez kazne“ sa nestrpljenjem očekuje, iako je još u povoju, saznajemo da je njen glavni junak, taj novi Raskoljnikov, nosilac slične, ako ne i iste one ideje zbog koje je slavni reditelj obukao majicu sa natpisom „Sloboda za Asanža“.
„U ’Zločinu bez kazne‘ postoji namera da se pokaže šta se sve desilo od Raskoljnikova do danas, a da ostane ideja postavljanja moralnih pitanja i odgovora, pitanja degradacije te ideje i, uopšte, degradacije ljudskog života, kada je duhovna sfera u pitanju. A sam zaplet, u stvari, sugeriše zaplet Dostojevskog. Međutim, menja se utoliko što Porfirije Petrović postaje čovek koji zna da su ubijeni članovi bande koji su naterali ljubav tog novog Raskoljnikova da — da bi spasila oca — vraća dugove svojim telom. On ih poubija i hoće da se preda. Međutim, Porfirije Petrović, koji je Belorus i živi u Parizu, čovek čiji je predak jedan od onih koji su imali zašiven orah u vojničkom šinjelu i koji su poginuli pored Avale — pa je od tog oraha izrasla čitava šuma — on je taj koji mu ne da da se preda. On, kao novi policajac, kaže da je Raskoljnikov uradio dobru stvar, jer je čovečanstvo lišio života kriminalaca. Pošto se svet pretvara u kriminal, Porfirije misli da će taj moj Raskoljnikov da se iskupi i pokaje u životu i da je dovoljno brižan da mu ne treba zatvor“, otkriva Kusturica.
Na pitanje da li to znači da je savremenom svetu potreban neki „novi Raskoljnikov“ da ga očisti, što zvuči prilično sumorno, slavni reditelj nudi jasan odgovor:
„Pa on ga čisti sto puta više nego što je bilo početkom 20. veka. Danas se ljudi ubijaju na ’dobar dan‘. Ubijaju i druge i sebe. Nije u pitanju ubistvo, u pitanju je da li postoji pogon koji čoveka tera da postavi moralno pitanje, da li su ta moralna pitanja uopšte uklopiva u te etičke norme koje su narušene i u novi svet u kome se gospodari bez morala. Po mom osećanju, ipak postoje ljudi koji ulaze u životne faze u kojima se — uprkos onima koji misle da su oni Knez Miškini — u jednom trenutku pretvaraju u Raskoljnikova, kada nemaju izlaz. Za moral uvek postoji dobro pitanje, samo ga treba formulisati“.
