Ovo nam kaže iguman Visokih Dečana Sava Janjić, sa kojim smo razgovarali u tom manastiru, koji bi se, sa još tri najveće srpske svetinje pod zaštitom Uneska, našao verovatno na albanskoj strani u slučaju podele.
Primio nas je Janjić pred put u Svetu Zemlju, u Jerusalim, odakle je pomno pratio situaciju u Crnoj Gori:
„Narod je i sada na ulicama, očuvanje naše Crkve i svetinja pokazalo se kao najjači podsticaj za srpski narod, gde god on živeo. Zaštita naše vere, svetosavskog identiteta, kulture, jezika, crkava i manastira — temelj je postojanja našeg naroda. Iskreno se nadam da će političari to razumeti“.
Crkva protiv podele Kosova koja bi značila nestanak Srba
Razgovarali smo o predlozima za rešenje kosovskog pitanja, o sastanku sa predsednikom Vučićem, na koji je došao isključivo kao građanin Janjić sa Kosova i Metohije, o pravima Srba u južnoj pokrajini, njegovim očekivanjima od novog premijera lažne države Kosov, ali i o politici Rusije prema Srbiji.
Srpska pravoslavna crkva je zvanično saopštila da je protiv podele Kosova, a čuli smo razne ideje na tu temu... Koliko su one realno izvodljive?
— Jednoglasni stav Svetog arhijerejskog Sabora na poslednja tri zasedanja je — SPC se protivi podeli i priznanju Kosova i zato postoje konkretni razlozi. Oni nisu samo politički, to su pre svega stavovi zasnovani na pastirskoj brizi prema našem narodu. Svaka vrsta podele de jure teritorije Srbije po Rezoluciji 1244, značila bi automatski priznanje ostalog dela za (takozvanu) nezavisnu državu Kosovo. Ili, u krajnjem slučaju, povezivanje Kosova i Albanije, kao dela (takozvane) „velike Albanije“. Dakle — podela i priznanje su uzajamno uslovljeni.
Većina našeg stanovništva od 130.000 živi južno od reke Ibra, tu su i sva četiri Unesko spomenika, teško je verovati da bi posle takvoga sporazuma iko od Srba mogao da opstane. To nije samo principijelno pitanje jedne države koja treba da ima svoje dostojanstvo, već, pre svega, pitanje koje se odnosi na život ljudi. Suočavamo se sa novim procesom svojatanja svetinja, služenju rimokatoličkih misa na temeljima srpskih crkava, deca u školi uče da su to albanski manastiri, stičem utisak da se formira društvo koje je isključivo skrojeno samo za kosovske Albance i koje treba da postane potpuno etnički čista teritorija, gde će svi tragovi srpskog istorijskog, kulturnog i duhovnog postojanja biti potpuno zatrti.
Kako gledate na sve ofanzivnije uključivanje Amerike u rešenje problema, oni insistiraju da Srbija prizna Kosovo?
— Uvek su se velike sile sukobljavale nad ovim prostorom, i dan danas smo zapravo svedoci prožimanja tih interesa, i to u velikoj meri utiče na način rešavanja kosovskog pitanja. Principijelan stav Crkve je da je teško naći stabilno rešenje, ukoliko ne postoje osnovni uslovi. Jevanđelje nas uči da ne možemo da gradimo kuću tamo gde gde nemamo čvrste temelje — na pesku, na živom blatu, tamo gde nema vladavine prava, gde caruje korupcija, gde nemamo istinsko poštovanje ljudi, bez obzira koje su vere ili nacionalnosti.
SAD imaju principijelan stav da moraju da se zaštite prava Srba, posebno da moraju biti zaštićene naše svetinje i naša verska prava. I Stejt department je više puta izneo podršku određenim naporima naše Crkve, konkretno — na primeru odluke ustavnog suda (privremenih institucija) Kosova oko manastira Visoki Dečani, ali insistiranje na priznanju (samoproglašene nezavisnosti) Kosova, koje bi rešilo problem, jednostavno — nije realno. Ono ne da ne bi rešilo problem, nego bi se učvrstila situacija koja je zasnovana na diskriminaciji jedne etničke zajednice koja je autohtona, do potpunog otvaranja puta za stvaranje etnički čiste albanske teritorije. Ovde se ne poštuju ni zakoni, čak ni odluka ustavnog suda (privremenih institucija) Kosova. To će biti jedna od prvih prilika za budućeg premijera (privremenih institucija) Kosova, pošto je prethodni uporno insistirao na tome da neće da izvrši odluku svog sopstvenog suda. Da vidimo kakav će biti njegov odnos prema zakonu, jer se gospodin Kurti poziva na vladavinu prava i zakona.
Ključna uloga Rusije u odbrani Rezolucije 1244
Koliko nam stavovi Ruske Federacije mogu pomoći da ostanemo na ovom prostoru?
— Jedan od ključnih temelja stava Rusije jeste Rezolucija 1244 SB UN. Nažalost, neki političari u Srbiji smatraju da Rezolucija 1244 nema nikakvog značaja, međutim, to je obmanjivanje javnosti i deo šire političke igre, da se na mala vrata uvede neko rešenje koje bi išlo u tom pravcu. Stav Rusije je vrlo principijelan i jasan. Oni žele, pre svega, normalne odnose među ljudima ovde — ne žele nasilje, već zaštitu. Više puta je i Ruska Crkva iznela zabrinutost zbog zaštite pravoslavnih objekata. Nadam se da će Rusija da ostane pri tome, i da se nastavlja misija UN, koja, nažalost, u nekim aspektima nije odgovorila svojim zadacima. Dopustila je mnoge stvari nakon rata, na izvestan način saučestvujući u jednoj tragediji posleratne misije na Kosovu, koja je dovela praktično do nestanka jednog naroda pred očima vascele međunarodne zajednice.
Prošlo je godinu dana od uvođenja taksi na proizvode iz centralne Srbije i BiH; smatrate li da može nešto da se promeni, ukoliko Kurti bude izabran za premijera?
— Treba ostaviti da vidimo kakvo će biti ponašanje nove vlade (privremenih kosovskih institucija). Što se tiče taksi na našu robu, to je nešto što se dosta loše odrazilo na naš narod. Ipak, možemo primetiti da snabdevenost nije kritično ugrožena, barem na severu Kosova. Ovde južnije praktično i nema srpske robe, vrlo malo, ali mislim da se to ipak odražava na naše stanovništvo i da je u 21. veku, bez obzira na kompleksnost odnosa Beograda i Prištine, apsolutno neprihvatljivo da se uvode takve selektivne sankcije koje su protivne duhu CEFTA-e, koja makar omogućava cirkulisanje robe i usluga, svega što je potrebno za normalan život.
Zašto se Srbi ne vraćaju na Kosovo I Metohiju?
— Neposredno posle rata bilo je jako velikog interesovanja da se ljudi vrate i tada su propuštene mnoge prilike. Mi smo se kao Eparhija jako mnogo zalagali i igrali ključnu ulogu u tome. Sistematski se sprečava povratak, ljudi su bili spremni da se vrate u Mušutište u Suvoj Reci, i onda je Srbin koji je predvodio tu inicijativu uhapšen. Albanac koji je uzurpirao njegovu imovinu odjednom se dosetio da je on ratni zločinac. Naravno, to se pokazalo netačnim, ali taj čovek je bio nekoliko meseci u zatvoru i njemu više nije do povratka. Time je poslata poruka svim drugim ljudima koji hoće da se vrate.
Da li ste naišli na albanskog intelektualca koji je spreman da sasluša, koji je spreman na suštinski dijalog sa Srbima. Takvog čoveka u javnom životu Kosova i Albanije mi ne znamo...
— Ima ljudi koje sam se upoznao i pre rata, koji su razumni, nisu mrzitelji srpskog naroda, ali postoji prećutna saglasnost ili strah da se bilo ko javno zauzme za stradanje Srba. Nemate ni jednu humanitarnu organizaciju iz civilnog društva koja bi se bavila pitanjem diskriminacije Srba i našeg jezika, koji je po ustavu (privremenih institucija) Kosova jednak sa albanskim, imamo tu potpuno ćutanje.
Ovaj manastir je četiri puta napadan oružano — Visoki Dečani su najčešće napadan hrišćanski objekat na teritoriji Evrope od Drugog svetskog rata. Samo jedan slučaj je rešen, Albanac je osuđen na dve i po godine, a nakon dva meseca je pušten. Osuđen je zbog uznemiravanja javnog reda i mira, iako je reč o otvorenom terorističkom napadu. Teško mi je, jer nisam video spremnost da se to osudi, formira se raspoloženje da su Srbi pod izvesnom kolektivnom krvnom osvetom, da je srpsko vreme prošlo. Srbi kao da treba da nestanu, a mi ovde vekovima živimo. Mi ne negiramo Albancima pravo da i oni žive ovde dugo, svako ima svoju istoriju, običaje, kulturu, ali moraju poštovati i naše.
Susret sa predsednikom Srbije
Da li je jedan od scenarija i osnivanje takozvane „kosovske pravoslavne crkve“, koja bi mogla da služi u našim hramovima jednoga dana?
— Tehnički gledano, može da se proglasi šta god, ali to neće biti legalno i nije realno. Neće imati nikakav nikakvog značaja u pravoslavnom svetu. Ne vidim ko bi bio član takve organizacije, pošto su pravoslavni hrišćani na prostoru KiM etnički Srbi. To bi bila avantura koja bi se onima koji bi u nju ušli razbila o glavu. Po ustavu (privremenih institucija) Kosova, kakav god da je, zahvaljujući međunarodnom pritisku priznato je ime Srpske pravoslavne crkve. To je još na snazi, videćemo da li će tako i ostati. Bilo bi veoma važno da se urade dodatne mere, kako bi se takva avantura pravno onemogućila.
Imam informaciju da ste tražili susret sa predsednikom Vučićem, i to kao građanin Janjić. O čemu ste razgovarali?
— Predsednik zna o čemu smo pričali, zna i moj episkop i patrijarh, ne bih ulazio u detalje. Preneo sam mu zabrinutost našeg naroda, nadam se da će predsednik to imati u vidu i bilo bi dobro da ima, jer naš narod ostaje duboko zabrinut. Takođe je jako važno da se nikada ne zaboravi da naš narod ovde gleda u Srbiju sa velikom nadom da bi ostao i opstao.
Sabornost je ovde toliko jaka, da skoro možete da je dodirnete. Da li se možda vi više molite za nas, koji smo u Srbiji na bezbednom, nego mi za vas?
— Molimo za ceo naš verni narod, najvažnija molitva „Oče naš“ je u množini, jer se svi molimo, kao Crkva, kao zajednica, delovi jednoga tela, ne možemo bez naše braće u centralnoj Srbiji, na Balkanu, u dijaspori. Uostalom, Kosovo i Metohija je suštinski, civilizacioni, kulturni element, koji čini srpski narod onim što jeste. Kosovo i Metohija su duhovni pojam, suština našeg duhovnog identiteta, koji prevazilazi nacionalno. Pravoslavni Srbin, srpstvo, Svetosavlje — nisu etnički pojmovi. Moja pokojna baka je govorila — „i Rusi su Srbi“, zato što je pod Srbima smatrala pravoslavne. Crkva ne sme da razdvaja, već da povezuje, ali ne da povezuje na osnovama prolaznih ideologija i interesa ili neke geopolitike, nego na večnim osnovama istine u Hristu, koja nas je vekovima održala.
Posmatrala sam sa kolikim poštovanjem italijanski vojnici obilaze naše svetinje i prate Svetu Liturgiju, čini se da je jedna od Vaših misija da im objasnite ko smo mi zapravo i šta tražimo...
— Ove svetinje i manastiri su nešto što treba da nas povezuje, a ne da nas razdvaja, da ne budu kamen spoticanja. Voleo bih da kosovski Albanci osete poštovanje prema njima, jer to nikada ranije dovođeno u pitanje, već su i štitili Dečane. Kada su nam bili braća i sestre iz Albanije, pevali smo i na slovenskom i na albanskom i na italijanskom. Dolaze ljudi iz svih krajeva sveta, koji se nikada ne bi sreli, imamo i pomoć Ruske pravoslavne crkve, posebno Sretenjskog manastira, preko našeg oca Ignjatija. On je ambasador našeg naroda u Rusiji, toliko je velika njegova ljubav prema srpskom narodu. I vladika Tihon i vladika Ilarion, koji je na čelu Odbora za spoljne poslove Moskovske patrijaršije, divno je bilo pričati sa čovekom koji je izvanredan intelektualac, ali i kompozitor.
