Tekst prenosimo u celosti.
Duško Trifunović je rođen u Sijekovcu, u Vrbaskoj banovini. Rođen je pre onog rata. Napisao je puno divnih knjiga. I puno divnih pesama. Jednu je napisao za „Indekse“. Njen je naslov bio: „Ti si mi bila u svemu naj, naj“.
Nije znao, niti mogao da pretpostavi da će ta pesma, šestinu veka nakon što je napisana, postati nezvanična himna referenduma. Onog koji je trebalo da Srbe još jednom razbije. Poništi sve njihove žrtve. I sve njihove snove. Vekovne žrtve. I vekovne snove.
Nije mogao čika Duško ni da pretpostavi, kada je ovu i tolike druge ljubavne pesme pisao, da će doći novi rat. Da će otpočeti napadom zla na njegov Sijekovac. Na njegov narod.
Srpska im je sve — „i u dobru i u zlu“
I kada, pred zoru ovog dana, razmišljam o njemu, čoveku koga samo preko pesama znam, kada razmišljam o danu koji počinje, kada razmišljam o životu, o tome ko smo bili i šta smo danas, čini mi se da neka uzvišena pravda ipak postoji.
Jer svima onima koji je grade, koji u njoj žive i za nju dišu, ona, koja danas slavi dvadeset osmi rođendan, jeste „naj, naj“. Bez obzira na teškoće i na greške.
Ona im je sve. I u dobru i u zlu. Njima. I nama, koji nismo u njenim granicama, koji smo nestali iz budućnosti, a lagano, sa decenijama, kopnimo iz prošlosti. Nama kojima su koreni iščupani, koji lebdimo u nekom svom vakuumu, gledajući je kako raste. I voleći je.
Sećamo se ovog jutra ljudi koji su je upornošću, hrabrošću obrazovanjem, životima gradili vekovima. Ne samo devedesetih. Onih koji i danas zbog nje podnose žrtvu. Ja sam nedostojan pisac ovih redova koji preko decenije čestita ovaj dan, srećan što mi je Tvorac dao priliku da upoznam nove dobre i čestite ljude kojima čestitam veliki dan prvi put. I tužan sam što jednom velikom i za mene važnom čoveku ove godine poruka neće stići. Život.
Na današnji dan su, pre dvadeset osam godina, bolji i veći od nas proglasili Republiku srpskog naroda Bosne i Hercegovine.
Svetostefansko je jutro. Dan je Republike Srpske. Države Srba zapadno od Drine. Srećan vam praznik.
