Međutim, nakon napada, američki predsednik Donald Tramp ublažio je svoju ratnu retoriku prema Iranu. Vanredni profesor na katedri za političke nauke Univerziteta u Čikagu Pol Post objasnio je šta se možda krije iza ove promene mišljenja.
Nakon pogoršanja odnosa sa Iranom i krajnje ratne retorike, predsednik Tramp naglasio je nespremnost njegove administracije da se uključi u vojni sukob. Šta je, po Vašem mišljenju, razlog za ovu naglu promenu politike prema Iranu?
— Sasvim je uobičajeno da vlade insistiraju da upotrebu vojne sile koriste za „odbranu“. Tramp je, zaista, u više navrata govorio da želi da bude prijatelj sa Iranom, ali da je spreman da upotrebi vojnu silu ukoliko bude potrebno.
Uprkos očiglednoj odbojnosti za eskalaciju sukoba, predsednik je stavio akcenat na američku vojnu moć. Šta je razlog za to? Da li mislite da je još uvek moguća eskalacija sukoba?
— Ne mislim da će doći do eskalacije. Mislim da Tramp radi po istom scenariju kao i u Severnoj Koreji: koristi ekonomski pritisak i pretnju ratom kako bi stvorio utisak da ne pregovara sa slabe pozicije.
Tramp je takođe rekao da Sjedinjenim Američkim Državama više nije potrebna nafta sa Bliskog istoka. U decembru je objavljeno da će SAD obezbediti naftu u Siriji. Da li ove dve izjave protivreče jedna drugoj?
— Sjedinjenim Američkim Državama nije potrebna nafta iz regiona Persijskog zaliva, ali protok nafte iz tog regiona utiče na svetske cene nafte. Te cene, zauzvrat, utiču na globalnu ekonomiju, koja onda utiče na američku ekonomiju. Sjedinjene Američke Države su imale višedecenijsku politiku obezbeđivanja protoka nafte iz Persijskog zaliva u cilju stabilizacije svetskih cena nafte.
Na konferenciji za medije Tramp je naglasio značaj prevencije razvoja iranskog nuklearnog oružja. Zašto Tramp usmerava pažnju javnosti na ovo konkretno pitanje? Da li zaista postoji nuklearna pretnja iz Irana?
— Sjedinjene Američke Države odavno na Iran gledaju kao pretnju za region. Deo ovoga je percepcija da je vlada ideološki motivisana da „širi revoluciju“. Za mene, bitniji deo je to što se dva dugogodišnja američka saveznika u regionu, Izrael i Saudijska Arabija, protive iranskom uticaju u regionu. Odluka SAD da im se pridruži odavno je izvor njihovog protivljenja Iranu.
To je u vezi sa iranskim nuklearnim programom. Ne izaziva zabrinutost činjenica da bi Iran mogao da koristi nuklearno oružje, već što bi nuklearno naoružani Iran mogao da „ucenjuje“ druge države regiona.
Tramp je takođe pozvao preostale članice Zajedničkog akcionog plana o iranskom nuklearnom programu (Rusiju, Kinu, Veliku Britaniju i Francusku) da se „odvoje od ostataka“ Sporazuma i predložio je zajedničku saradnju na novom sporazumu sa Iranom. Šta mislite, koja je verovatnoća za oživljavanje analoga Zajedničkog akcionog plana? U kom obliku bi mogao da postoji?
— Pitanje je kako sprečiti Iran da poseduje nuklearno oružje. Zajednički akcioni plan posmatran je kao alternativa ekonomskom pritisku i vojnoj sili. Nije mogao da se učini jednostrano, jer bi više strana (poput Rusije) moglo podržati Iran u njegovim naporima da nabavi nuklearno oružje.
Zašto je Tramp napustio Zajednički akcioni plan (i zašto želi da to učine i drugi)? Deo toga je „partizanska“ politika — Republikanska partija se od početka protivila tom sporazumu (zbog čega je to bio „dogovor“, a ne ratifikovani „sporazum“). Razlog njihovog protivljenja je taj što republikanci imaju tendenciju da misle da se morate baviti svim pitanjima koja se tiču Irana odjednom, a ne samo nuklearnim programom. Demokrate smatraju suprotno. Oni misle da prvo možete da se bavite nuklearnim pitanjem, a zatim da se okrenete drugim pitanjima (kao što je podrška Hezbolahu).
