Objašnjavajući mogući sled događaja, tumačeći zakon, advokat Vladan Bojić iz Podgorice za Sputnjik kaže da su posledice njegove primene drastične i da već od 9. januara zaštitnik imovinsko-pravnih interesa Crne Gore može da podnese zahtev za preknjižbu, odnosno uknjižbu prava svojine nad manastirima i crkvama koji su vlasništvo SPC na državu.
Pisac zakona, svestan da u sudskom postupku dokazivanja vlasništva nad imovinom SPC, država Crna Gora ne bi imala šta da traži, pribegao je manevru i prebacio sve na upravni postupak.
„Ovo je izum preknjižbe u upravnom postupku, a upravni i parnični postupak su dva pravna sveta. Parnični podrazumeva veštake, sva moguća dokazna sredstva, a upravni postupak vode ljudi u katastru koji nemaju ni položen pravosudni ispit“, objašnjava Bojić.
Postupak otimanja crkava i manastira
On napominje da je do sada, uglavnom, oduzimanje imovine SPC po ovom zakonu pogrešno tumačeno. Kako napominje, nije ovde reč ni o konfiskaciji, gde bi prethodno neko morao krivično da bude osuđen da bi mu bila oduzeta imovina, ni o nacionalizaciji, jer ona podrazumeva određenu naknadu, ni o eksproprijaciji, kojoj prethodi utvrđivanje javnog interesa države, pa tek potom dođe do oduzimanja i nadoknade u skladu sa tržišnom vrednošću.
Sagovornik Sputnjika napominje da je reč o preknjižbi u upravnom postupku, koji je čisto administrativni i može da traje vrlo kratko.
„Ne bih se usudio da kažem jedan dan, ali teoretski može i jedan dan. Oni će verovatno biti ’demokratični‘, pa će to biti u roku od dva, tri, četiri meseca i završiće celu priču. I to će gađati neke nepokretnosti kao što su Cetinjska bogoslovija, manastir Ostrog... Ono što je najbolnije za narod“, ističe Bojić, koji je poslednjih 20 godina advokat, a 10 godina pre toga bavio se sudskom praksom.
O svojini svetinja odlučuje — katastar
Za sve to vreme, kako kaže, nije nikada video da o svojini odlučuje katastar, mesto gde se u stvari samo registruju posledice dogovora i kupoprodajnog ugovora. On napominje da se i u skladu sa Članom 6 Evropske konvencije iz 1950. godine pravo svojine dokazuje u sudskom postupku.
„Da su hteli pošteno da to urade, država Crna Gora bi podnela tužbe pred svojim sudom, pa neka je i partijski, nema veze. Ali svojinske parnice traju tri, četiri, pet godina, a Milu Đukanoviću to nije u interesu, jer ima zadatak da to završi i zato što ceo posao treba da se prelije i u Severnu Makedoniju i na Kosovo i Metohiju. Jasno je da je dobio zadatak, da ga neko gura“, ističe Bojić.
Kritična masa za odbranu
Zato je zakonopisac sve i prepustio upravnom postupku, da bi ceo posao mogao lako da bude završen za nekoliko meseci.
„Nevolja je kada se jednom to preknjiži na vlasništvo države Crne Gore. Ako se to posle vrati pred Sud za ljudska prava u Strazburu za pet, 10, 15 godina — ko živ, ko mrtav. Sada još postoji ta kritična masa koja je svesna identiteta i koja se bori“, kaže Bojić.
O tome svedoči velika buna naroda na ulicama gradova Crne Gore, koji je stao u odbranu svojih svetinja, ali je pitanje kako će to izgledati za nekoliko godina, jer, primećuje naš sagovornik, zahvaljujući sistemu obrazovanja, u Crnoj Gori stasava generacija koja će o svom identitetu malo šta znati.
Brzina ne sluti na dobro
Ovako guranje zakona, silovanje da se on donese u tri sata ujutru, uz hapšenje poslanika koji su bili protiv, kao i to što se Đukanović trenutno povukao, po oceni sagovornika Sputnjika, ne sluti na dobro. Molebani i litije će se, smatra on, posle Božića prorediti, a stvari će se jedna po jedna završavati po katastrima.
Po mišljenju Bojića, nije iskorišćen član zakona o upravnom postupku prema kome se upravni postupak prekida ako je već pokrenut sudski spor, i tada ne bi bilo moguće preknjižiti nijednu moguću nepokretnost dok traje taj sudski spor.
A bilo je moguće podnošenje takozvane izazivačke tužbe sudu, da on utvrdi da postoji pravo svojine ili da ne postoji pravo svojine nad crkvenom imovinom.
Država na sudu ništa ne bi dobila
Time bi, kako napominje, država bila uvučena u sudski postupak, u kome nikada ne bi mogla da dobiju nijednu građevinu, zato što je protekao takozvani rok za održaj koji je prvobitno iz 1878. godine iznosio 30 godina, a potom 20.
Advokat objašnjava da, u skladu sa međunarodnim pravom, rok za održaj predstavlja vreme posle čijeg isteka, iako nemate nikakav ugovor, imovina ostaje u vašem vlasništvu, ako tokom tog perioda niko to nije osporavao. Znači, prošli su rokovi za održaj i poslednjih godina je već bilo nekoliko presuda u korist SPC, baš na osnovu održaja. I to je, između ostalog, razlog što se išlo na upravni postupak, jer je pozivanje na vanredni održaj moguće samo u sudskom postupku.
Zbog svega toga, Direkcija za imovinu, odnosno zaštitnik imovinskih prava i interesa Crne Gore, već sutradan po stupanju zakona na snagu može da podnese zahtev za preknjižbu imovine SPC.
„Koliko znam, oni su sve pripremili za geopolitički poduhvat uništavanja SPC kao kohezionog faktora. Ovo je blickrig. Zakone pratim već 35 godina, ali ovako nešto još nisam video“, zaključio je Bojić.
