Nedavno je u Berlinu održan važan sastanak na kojem je učestvovalo nekoliko ministara iz kabineta Angele Merkel s jedne strane, čelnika vodećih nemačkih sindikata sa druge i predstavnika udruženja poslodavaca sa treće strane.
Uprkos zvanično niskoj stopi nezaposlenosti (3,5 odsto ukupnog broja radno sposobnog stanovništva registrovanog u relevantnim službama socijalnog osiguranja), u nekim sektorima nemačke ekonomije je nemoguće zakrpiti sve rupe.
Izgledalo je da će, nakon što je 2015. godine Nemačku kao lavina prekrila ponuda radne snage (Nemačka je prihvatila tačno milion izbeglica sa Bliskog istoka), ponuda znatno nadmašiti potražnju. To se nije dogodilo.
Suština je u tome šta radi ova grupa novopridošlih. Prema mišljenju francuskog stručnjaka Žaka Gilmana, samo pet odsto tog „zlatnog miliona“ je zaposleno, a ostali se osećaju sjajno, ne zamarajući se radom u korist društva, već od tog društva sa zadovoljstvom primaju velikodušne nemačke subvencije.
Dva razloga zašto je potrebna „sveža krv“ za privredu Nemačke
Čini se da u Nemačkoj postoje dva razloga za širom otvorena vrata za strane radnike izvan EU. Prvi razlog je migracija stručnjaka iz EU zbog četiri principa slobodnog kretanja (robe, ljudi, usluga i kapitala), koji je usmeren sa periferije (Španija, Portugalija, Istočna Evropa) u Nemačku. To se objašnjava potrebom nemačke nauke i visokotehnološke industrije za kadrovima i većim platama u Nemačkoj. Trenutno je u Nemačkoj zaposleno oko 2,5 miliona građana iz drugih zemalja EU.
Drugi razlog je što građani Evropske unije nisu voljni da rade niskokvalifikovane, a samim tim i nisko plaćene poslove. Stoga je neophodno pozvati one koji su spremni da rade u manje prestižnim oblastima i za manje novca nego Nemci. Prema proračunima nemačkih stratega, to treba da budu Arapi, Afrikanci, kao i Ukrajinci i Moldavci.
Da bi izbegla prigovore političkih protivnika iz „Alternative za Nemačku“, frau kancelarka je požurila da izjavi kako je „Zakon o imigraciji kvalifikovanih radnika“, koji će stupiti na snagu 1. marta 2020. godine, usmeren na „stručnjake srednjeg nivoa“ koji moraju posedovati „znanje i obuku iz različitih tehničkih zanimanja“. Zatim je bilo mnogo lepih reči da će „zajednica preduzetnika morati da pomogne“ strancima koji dolaze sa smeštajem, u učenju nemačkog jezika i „profesionalnim obukama“.
Konkretno, ovo poslednje govori o tome da će bez obzira na izrečene patetične fraze, suština buduće migracije ostati ista. Drugim rečima, predviđeno je da migranti iz zemalja van EU popune slobodna radna mesta medicinskih tehničara koji rade sa licima sa invaliditetom, stručnjaka za negu bolesnih i starih, čistača itd. Jedini izuzetak od ovoga su „tehničari za servis opreme“, ali kao prvo, nije konkretno rečeno koje opreme, a kao drugo, strana koja ih prima moraće o svom trošku da obuči nove radnike.
Planirana migracija
Jasno je da novi nemački zakon praktično ima jednu svrhu, a to je da lepim rečima pokrije i očuva migracionu politiku koja se vodila u poslednje četiri godine. Nemačka ima velikih problema sa pružanjem finansijske podrške svojim penzionerima. Očekivani životni vek u zemlji ubrzano raste, a natalitet opada. Natalitet je moguće podići novčanim podsticajima, ali proces promene mentaliteta, čak i pod uticajem „leka“ u obliku novca, daleko je od brzog, a potrebno je da se brzo dostigne odnos od „jednog penzionera na četiri zaposlena“. Stoga je rukovodstvo zemlje izabralo radikalno brz način za ostvarivanje ove proporcije, odnosno, da privuče potrebne resurse spolja, iz zemalja trećeg sveta.
Agencije za zapošljavanje započeće u bliskoj budućnosti rad na privlačenju kvalifikovane radne snage iz Brazila, Indije i Vijetnama, a nešto kasnije i iz Meksika, Filipina i drugih zemalja. Ministar ekonomije i energetike Savezne Republike Nemačke Peter Altmajer smatra da „planirana migracija ne bi trebalo da ima uticaja na socijalni sistem Nemačke“.
Novi zakon se naravno ne usvaja kako bi se osigurao prijem gorenavedenih 1,4 miliona stranaca odmah, 2020. godine. Pretpostavlja se da će se na ovome dugo raditi (proces starenja i povećanja broja penzionera ne mogu se zaustaviti). Dakle, šta je dugoročna perspektiva?
Odgovor na ovo pitanje može se naći u knjizi američkog novinara Stivena Smita „Bekstvo u Evropu“ (The Scramble for Europe), objavljenoj pre nekoliko meseci u Španiji, ali koja nije našla odjeka u evropskoj štampi. Autor je prikazao zastrašujuću sliku „afrikanizacije“ Evrope u kojoj će, prema njegovom izlaganju, do 2050. godine živeti do 150 miliona imigranata sa kontinenta koji je od Starog sveta odvojen Sredozemnim morem. Danas u EU živi oko 510 miliona ljudi, od kojih su devet miliona bivši Afrikanci, a natalitet koji opada, vodi ka tome da će se broj Evropljana starosedelaca smanjiti na 450 miliona do 2050. godine. Iz ovoga nije teško razumeti kakvu stratešku grešku pravi Merkelova time što nastavlja da insistira na nepromenljivosti evropske migracione politike.
Nemačka vlada između dve vatre
Zakon koji je Bundestag već odobrio, omogućiće strancima da uđu u zemlju sa posebnom šestomesečnom vizom, pod pretpostavkom da njen vlasnik dolazi kako bi pronašao odgovarajući posao za to predviđeno vreme. Paradoksalno je da sada takve mere ne funkcionišu. Prema Destatisu (Nemački državni zavod za statistiku), „od početka 2018. godine do danas nezaposlenost u zemlji je smanjena sa 4,8 na 3,5 odsto, popunjeno je 16.000 radnih mesta, ali je pritom broj slobodnih radnih mesta povećan sa 1,18 miliona na 1,4 miliona“.
Prema analitičarima iz švajcarske banke UBS, kriv je „pad imigracije koju organizuju vlasti — za tri godine priliv stranaca u zemlju se smanjio sa 1,1 miliona godišnje na 400.000 godišnje“.
Stručnjaci banke tvrde da će „obim imigracije ispod 500.000 ljudi godišnje usporiti rast ekonomije“. To jest, ako sada stručnjaci kažu da rast nemačkog BDP-a ne može biti veći od 1 odsto godišnje, onda već sutra možemo sa sigurnošću da govorimo o „ponovnoj recesiji“.
Tako se nemačka vlada našla zarobljena između dve vatre. S jedne strane je potrebno hitno upumpati „svežu krv“ u ekonomiju, a sa druge strane, spasavanje uz pomoć stranaca pretvoriće se u ne tako dalekoj budućnosti u ogroman problem sa nacionalnom samoidentifikacijom. Prema mišljenju ministra finansija Olafa Šolca, novi zakon će imati „dalekosežne“ implikacije za istoriju Nemačke.
