Demonstrira se od Južne Amerike, preko srca Evrope u Parizu, do Bliskog istoka i Hong Konga i Kine.
Gore gradovi, ubijaju se demonstranti i policajci, guše i peku suzavci, razbijaju lobanje i izlozi, lome rebra i probijaju kordoni, bacaju kamenice i molotovljevi kokteli.
Narodni gnev izlio se na ulice, komeša se i menja globalni socijalni i politički poredak, iz krvavih poprišta i dima pomalja se neki novi svet.
Srbi u Crnoj Gori jedinstveni u svetu
Samo u Crnoj Gori ustalo je na desetine i desetine hiljada Srba i ostalih građana Crne Gore, a zapaljene su isključivo sveće i kandila.
Samo u Crnoj Gori, umesto motki i cigli, demonstranti u rukama nose ikone, krstove, bosiljak...
Samo u Crnoj Gori ne urla se i ne vrišti na ulicama u euforičnoj nagonskoj borbi protiv omraženog moćnog rivala, već se peva u slavu Boga.
Čudesni prizori kakve nismo videli
Čudesne prizore gledamo svako veče iz Podgorice, Herceg Novog, Mojkovca, Pljevalja, Budve, Bijelog Polja, Berana, Kotora, Bara...
Na desetine hiljada ljudi, očeva, majki, dece, vremešne gospode, radnika, intelektualaca, mirno i odlučno hodaju dignuta čela.
Mirno i pobednički, predvođeni crkvenim poglavarima, šalju ćutanjem uzvišenu poruku — da ne postoji cena po koju će odustati od svojih svetinja.
Ali suštinska razlika protesta u Crnoj Gori i onih širom sveta nije samo u metodama borbe i odgovoru silnih.
Vlast u Podgorici nije udarila na penzije, niti je podigla poreze. Vlast u Podgorici nije izgubila većinu, niti je uvela neka vanredna poskupljenja i namete.
Ne radi se ovde ni o borbi za slobodne medije, ljudska prava, demokratske principe, minutažu na javnom servisu...
Ne radi se ni o borbi za promenu vlasti, vanrednim izborima, tehničkim vladama, smenama, ostavkama, Kurtama i Murtama...
Ćutali su Srbi u Crnoj Gori i kad se ta zemlja odvojila od Srbije, posle sumnjivog i nedemokratskog referenduma, a mučali su i kad je Crna Gora ušla u NATO, mada ih niko ništa nije ni pitao.
Ćutali su Srbi i kada im je Milo oteo Njegoša i kada im je ukinuo jezik, ćirilicu, istoriju, postojanje.
Milo udario na Boga
Ali vlast u Podgorici ovoga puta prešla je liniju koja se ne prelazi.
Milo Đukanović ovoga puta udario je na samoga Boga.
Krenuo je da Srbima otme poslednju liniju odbrane. Da im otme krst, manastire, crkve, da im otme Svetog Vasilija Ostroškog.
I tu je režim napravio suštinsku i prelomnu grešku.
Zato su litije i molebani širom Crne Gore dobili epsku, metafizičku i gotovo mitološku dimenziju.
Zato političke poruke, zapaljivi govori, apeli, tvitovi, diplomatska prepucavanja, izjave i pretnje zvuče marginalno i nebitno u odnosu na snagu naroda koji je ustao.
Zato Srbi u Crnoj Gori znaju da ovu bitku ne mogu da izgube i zato je dovoljno da se krste i da se blago smeju.
Zato je ova borba probuđenih i ujedinjenih Srba suštinska, egzistencijalna i nepolitička.
Zato što je to borba za opstanak, postojanje i život.
I zato će na Badnji dan širom Crne Gore biti zapaljeni samo badnjaci mira i velike pobede koja se rađa.
Pa ćemo uz pozdrav: Hristos se rodi, Vaistinu se rodi — imati i pozdrav:
Narod se rodi!
