Vukosavljeviću smo zato dali priliku da sumira rezultate 2019. godine u svom ministarstvu:
„Novina je urađeni pretraživač kulturnog nasleđa zahvaljujući kojem je sada pristupačno više od dva i po miliona podataka. Na internet prezentaciji Ministarstva moguće je preuzeti 52 digitalna vodiča za ustanove kulture i arheološke lokalitete. Suma za otkup publikacija za biblioteke najveća je u odnosu na protekle tri godine, 2019. je završen rekordan broj domaćih dugometražnih filmova... Renovirali smo crkveni muzej u Sent Andreji, ponovo smo u izvršnom savetu Uneska... Ono što je pred nama jeste povratak 166. lista „Miroslavljevog jevanđelja“, što će se, verujem, dogoditi veoma brzo, čim se sporazum ratifikuje, možda već u januaru.
Marina – kulturni fenomen prvog reda
Ipak, događaj koji je stigao do naslovnica, a koji je podržalo i Ministarstva kulture jeste izložba Marine Abramović u MSU?
— Marina Abramović je umetnica velike međunarodne reputacije, nesporna, uočljiva i zapažena i ne može se negirati. Ona je smelošću, ambicioznim pristupom, kreativnošću i drugim svojstvima svoje osobenosti, lične i umetničke, privukla pažnju uglavnom zapadnog tržišta kulture. Njen višedecenijski rad veoma je ilustrativan za način shvatanja savremene umetnosti. Marina ilustruje jedan od glavnih pravaca razmišljanja i estetike kraja 20. veka u zapadnim društvima i ona je, strogo formalno gledano, naš najpoznatiji umetnik u savremenoj umetnosti od svih naših značajnih umetnika. Prema tome, svedočanstvo o njenom delu i radu, po mom mišljenju, ljudi treba da vide i steknu lični utisak i sliku o tome kuda je savremena vizuelna umetnost išla, gde se ona nalazila u poslednje dve decenije prošlog i početkom ovog veka.
Ipak, izazvala je različite utiske...
— Naravno da su utisci različiti, vrednovanja takođe, ali duh vremena je takav da će i mediji da prikažu ono što je prepoznato u zapadnom svetu, kao nešto što se snažno mora afirmisati. Mnoge su stvari decenijama uticale na takvu vrstu odabira vesti iz oblasti kulture u našim medijima, pa će tako i neki novi američki blokbaster poput „Džokera“ biti tretiran na bezbroj načina. Zato još jednom predlažem svima da pogledaju izložbu Marine Abramović. Ne ulazim u ocenu da li je ovo kultura, ali je nesumnjivo da je ovo kulturni fenomen prvoga reda.
Kažete da je fenomen kulture i to što ulaganja nisu odmah vidljiva i lako merljiva onim aršinima kojima se mere neke druge oblasti.
— Ulaganje u kulturu je na duge staze ulaganje i u svest, i u moral, i u vaspitanje, i u duh, i u kulturu govora... U sve te temeljne stvari koje iz dubokih korena deluju na površinu one stvarnosti koju mi na dnevnom nivou zapažamo. I to je ponekad problem. Uz to, tu je i duh vremena koji nije podsticajan za razvoj kulturnog života, dolazi do banalizacije, pada opšteg ukusa... Uprkos usponima i padovima, borba za kulturu, ne samo društva nego i pojedinca, mora biti snažna.
Rebalansom do Caričinog grada
Za tu borbu moraju postojati preduslovi, a ovi ne obećavaju. Onaj zamišljeni jedan posto za kulturu i dalje se čini nedostižnim?
— Budžet za 2020. je u novcu neznatno veći u odnosu na prošlu godinu, ali naravno da to nije u skladu sa mojim očekivanjima. Kao ministar imam pravo da očekujem više. Zato ćemo nastaviti da podsećamo donosioce odluka na značaj povećanja ulaganja u kulturu. Činjenica je da poslednjih godina postoje mala ali kontinuirana povećanja u izdvajanju za kulturu, ali ona nisu dovoljna za sve planove jedne aktivne kulturne politike. Nagovešteno mi je da će naredne godine biti moguć rebalans budžeta, što bi značilo i da će neki od projekata koji sada nisu – biti obuhvaćeni. Tu pre svega mislim na Caričin grad, kapitalni projekat koji treba da dovede do upisa lokaliteta na listu svetske kulturne baštine. Naravno da bi nam više novca olakšalo takav posao.
To vas čini optimističnim?
— Moja obaveza je da budem optimista. Jer ako se svi obeshrabrimo i razočaramo u nešto što nije ispunjeno na način na koji smo mi zamišljali, alternativa tome je gorčina, opuštenost , nerad, predaja... Za tako nešto nemamo ni vremena ni prostora.
Formula je, znači, biti strpljiv i uporan?
— Da, ali ne biti strpljiv i čekati nego biti strpljiv i aktivno raditi. Mi smo društvo koje je sklono da veruje u velike poteze, a onda kada taj entuzijazam prođe, splasnemo ispod onog nivoa koji je prethodio tome. Potrebno je da ojačavamo svest o tome da se neprestanim radom iz koraka u korak, poboljšavaju one okolnosti u oblastima u kojima svako od nas deluje.
Prepoznatljivi ste po stavu da je, uz uvažavanje svetskih tokova i trendova, važno afirmisati nacionalnu kulturu. Ove godine država je stala iza filma „Dara iz Jasenovca“, ali istovremeno na konkursu FCS nije prošao projekat „Djeca Kozare“ Lordana Zafranovića?
— Tema „Dare iz Jasenovca“ je nedovoljno obrađivanja tokom niza decenija. Razume se da mi ne možemo sada na brzinu da nadoknadimo takve propuste. To je velika zjapeća rana na našem istorijskom sećanju, pamćenju i današnjoj svesti.. Mi ne možemo, niti smemo, niti ćemo da dozvolimo da se sećanje na genocid od 1941. do 1945. godine nad srpskim narodom zaboravi, jer mi onda nemamo ulaznicu za istorijsko trajanje. Što se tiče filma „Djeca Kozare“ Lordana Zafranovića , po scenariju Arsena Diklića, o tome odlučuje komisija FCS i ja ne smem da se mešam u te stvari. Ne mogu da sudim o njemu, nisam ga pročitao, ali nastojaćemo da vidimo o čemu se tu radi i kako će taj projekat da prođe na konkursima FCS za 2020. koji će biti već za nekoliko meseci.
