Kao i svaka godina, i 2020. počinje spektakularnim, tradicionalnim sportskim događajima — turnejom Četiri skakaonice i nastavkom najatraktivnije fudbalske lige, engleske Premijer lige.
Međutim, ono što će zasigurno obeležiti godinu pred nama su letnje Olimpijske igre u Tokiju (od 24. jula do 9. avgusta) i Euro 2020 (od 12. juna do 12. jula) koje će se, za promenu održati u 12 gradova u 12 zemalja, pod Uefinom jurisdikcijom.
Moglo bi se reći da će sve fudbalske utakmice koja će se odigrati do 12. juna, biti uvertira za kontinentalno prvenstvo, kao što će i svi sportski događaji iz ostalih, manjih sportova biti „predigra“ za Tokio.
Tokio 2020 — rekordna 33 sporta
U „društvu spektakla“, svaka četvrta godina je olimpijska, a u međuvremenu se velika većina sportista trudi da ispuni olimpijsku normu ne bi li karijeru krunisala na najvećem sportskom takmičenju.
U Tokiju 2020. sportisti će se takmičiti u rekordna 33 sporta. Posle 2008. godine, na Olimpijske igre će se vratiti bejzbol i softbol, a debitovaće karate, sportsko penjanje, surfovanje i skejtbord. Unutar košarkaških takmičenja uvodi se „basket 3x3“ a u sklopu biciklizma „medison“ i „fristajl be-em-iks“.
Uz to, na drugim Igrama koje se održavaju u prestonici Japana (prethodne su održane 1964) uvode se mešovite muško-ženske kategorije u atletici, plivanju, stonom tenisu, streljaštvu, triatlonu i džudou.
Kako nas iskustvo uči da su svake Olimpijske igre još bolje organizovane od prethodnih, može se očekivati da će Japanci podići lestvicu na viši nivo od onog postavljenog u Riju 2016.
EURO 2020 — još jedna prilika za autsajdere
Evropska fudbalska prvenstva, što se tiče pažnje globalne javnosti, poprilično zaostaju za svetskim, koja su sportski događaji veći i od Olimpijskih igara, ali je istorija pokazala da su prvenstva Starog kontinenta znatno interesantnija.
A to pokazuje i spisak osvajača titula. Dok su svetska prvenstva osvajali uvek manji ili veći favoriti, na evropskim su znali da „zablistaju“ i totalni autsajderi.
Poput Čehoslovačke, koja je osvojila titulu u Beogradu 1976. i to na penale protiv tadašnjeg šampiona sveta, Bekenbauerove SR Nemačke, preko Danske 1992, reprezentacije koja je okupljena „s koca i konopca“ nakon što je tadašnja SRJ isterana sa takmičenja, preko Grčke 2004, pa i Portugalije 2016.
Na takmičenju na kojem nema izrazitih favorita, a na kome je od pre četiri godine povećan broj učesnika na 24, povećana je i statistička mogućnost da neki novi autsajder „zablista“.
A gde smo tu mi?
Naravno, i za srpske sportiste svaka olimpijska godina je najvažnija u karijeri, čak i za profesionalne fudbalere, koji, istina, ne učestvuju na Igrama, ali se spremaju za Evropsko prvenstvo.
Doduše, naši fudbaleri se nisu još uvek kvalifikovali, ali za to postoji realna šansa ukoliko u baražu prođu prvo Norvešku, a onda boljeg iz duela Škotske i Bugarske. Može da bude, a ne mora da znači, kao i sve u srpskom fudbalu. Najčešće — ne mora da znači.
Ukoliko bi se Srbija kvalifikovala na EURO 2020, to bi se smatralo većim uspehom nego plasman na Svetsko prvenstvo, jer su od početka novog milenijuma sve naše reprezentacije igrale na tri mundijala — 2006, 2010 i 2018. i na samo jednom evropskom — 2000. kad su reprezentaciju SRJ koju su predvodili Piksi i Dejo Holanđani „ispratili“ rezultatom 6:1.
Kad je reč o „manjim“ sportovima, Srbija bi mogla da osvoji desetak medalja u Tokiju, što je neka norma sa prethodnih nekoliko Igara. Po običaju, računamo na medalje vaterpolista, košarkaša, ako se kvalifikuju, odbojkaša i(li) odbojkašica, a sigurno je da će nas ponovo neko prijatno iznenaditi iz individualnih sportova za koje saznamo da postoje svake četvrte godine — za vreme Olimpijskih igara.
Tokio 2020. biće verovatno i poslednja prilika za najboljeg srpskog sportistu Novaka Đokovića da se okiti olimpijskim zlatom, jedinim „turnirom“ koji mu nedostaje u kolekciji trofeja, za koji će se spremati više i bolje nego za predstojeća četiri Grend slema.
