Glumac Miloš Biković, u novogodišnjem intervjuu za Sputnjik, tako ocenjuje burnu odlazeću godinu u Srbiji koja se plodno odrazila i na umetnost, te dodaje:
„Ono što bih u 2019. godini zamerio sebi i društvu u kojem se nalazimo jeste ton koji je dozvoljen u svakodnevnom govoru, u medijima, u politici. Taj ton je neprimeren i degradira nas kao društvo.“
Biković nam je otkrio i šta ga čeka u predstojećoj godini. Nove uloge, producentski poduhvati, pozorište, uticaj politike na umetnost — samo su neke od tema o kojima smo razgovarali sa poznatim glumcem.
Kada mladi razmaženi Griša, najnoviji Bikovićev lik iz ruskog filma „Sluga“, pređe sve granice u svojoj bahatosti, njegov otac odlučuje da preduzme radikalne mere. Griša se iz svoje ušuškane svakodnevice, sticajem namernih okolnosti, iznenada budi u 19. veku gde stiče spoznaju o pravim vrednostima.
„Ovaj film je jedan svojevrstan obračun ruskog društva sa svojim slabim tačkama. ’Zlatna mladež‘ Moskve je nešto što se u poslednjih deset, petnaest godina pojavilo kao izraslina na društvenom telu Rusije. Ova komedija se obračunava sa tim profilom ljudi. A najbolji način da se s nekim obračunate je da ga ismejete, da taj model ponašanja razotkrijete i prikažete ga onakvim kakav jeste“, objašnjava Biković za Sputnjik tematiku i cilj komedije koja preti da obori rekorde gledanosti u ruskim bioskopima.
Jedan od Vaših značajnijih projekata u ovoj godini svakako je film „Balkanska međa“. Šta je Vama lično ovaj projekat doneo? Smatrate li da ste u dovoljnoj meri svetu otvorili oči kada su u pitanju događaji o kojima se godinama ćutalo?
— Ne smatram da sam ja ikome otvorio oči. Smatram da sam poslao jedan signal da i mi možemo da napravimo film po svetskim standardima. Značaj tog filma je što putuje kroz vreme i kroz prostor. Reakcije u Čikagu su bile iste kao i one u Kragujevcu. Ljudi su plakali i osećali jednu vrstu olakšanja što je neko uspeo da progovori o jednom našem kolektivnom bolu.
Zbog ovog filma ste se, između ostalog, našli i na meti Britanaca, a u međuvremenu Vam je i zabranjen ulazak u Ukrajinu. Može li ovo zaista biti dokaz da umetnost čak i u 21. veku nekad ima jak uticaj?
— Apsolutno. Radi se o tome da je informacioni rat zarazio sve pore društva. Odavno se nalazi i u kulturi. Upravo time je i Holivud osvojio ceo svet. U miru se borba vodi za identitet, za dušu, za ono ko smo mi. Verujem da je važno ne zaboraviti ono što vam se desilo, pamtiti to i truditi se da što je moguće bolje znaš svoju istoriju i kulturu. Upravo je to onaj momenat zbog koga vredi stvarati.
Kakav je utisak na Vas ostavila Amerika u kojoj ste nedavno boravili? Primećuju li se veliki kontrasti u odnosu na Beograd i Moskvu?
— U Americi sam video velike različitosti. Video sam i sjaj i bedu. Životna drama, filmski jak kontrast. Vratio sam se prepun utisaka. To je jedan interesantan sistem u kojem ljudi imaju mogućnosti da uspeju, ali ako ne uspeju, to im se ne prašta. Možete ulicom da hodate obučeni kao celer ili šargarepa ako vam se to dopada. I niko vam neće ništa reći, niti sme da vam nešto kaže jer će odmah doživeti javnu osudu zato što osuđuje.
Serija „Južni vetar“ već izaziva veliko interesovanje kod domaće publike. Da li posle istoimenog filma znamo šta da očekujemo, ili će biti iznenađenja?
— Nemate pojma šta da očekujete. Serija će biti izrazito snažna dramski, a u isto vreme i smešna i napeta i dinamična. Zaista sam ponosan na posao koji smo obavili. Mislim da će ta serija kvalitetom da bude nešto posebno u mojoj karijeri.
U novoj sezoni „Senki nad Balkanom“ gledamo Vas kao Josipa Broza Tita. Šta ste pozajmili Titu, a šta ste preuzeli od njega?
— Vrlo kratko se pojavljujem u seriji. Taj posao mi tek predstoji. Ono što sam na početku znao je to da se neću truditi da kopiram Tita. Vizuelno ne ličim na njega, tako da ću pokušati da „uhvatim“ taj psihološki momenat. Da taj njegov šahovski deo mozga stavim u prvi plan. Igram Tita iz perioda kada istorija nije toliko obraćala pažnju na njega što mi daje jednu vrstu slobode u odnosu na taj ratni period kada su mitovi o njemu i nastali.
Nedostaje li Vam pozorište među ovim silnim ulogama ispred kamere?
— Vratio sam se u Beogradsko dramsko pozorište i sledeće godine ću tamo raditi jednu predstavu. U pitanju je komad „Bal“ reditelja Dijega de Brea. Mislim da je pravo vreme da se opet malo vratim na daske koje život znače, da ponovo pokušam nešto novo. Pozorište razvija specifičnu vrstu koncentracije i glumačkih sredstava. Dobro je da se ponovo suočim s nečim što mi ne ide tako lako. Nemam toliko iskustva u pozorištu koliko imam na filmu.
Našli ste se na spisku 120 istaknutih srpskih ličnosti koje su pisale pismo Švedskoj kraljevskoj akademiji i Nobelovom komitetu reagujući na napade na dobitnika Nobelove nagrade za književnost Petera Handkea. Kako komentarišete činjenicu da se svet „podelio“ na Handkeu?
— Kao osoba koja dolazi iz kulture, imam pravo nešto da kažem i zato sam to potpisao. Mislim da kultura ne bi smela da bude bojno polje za političke obračune. Ako se vama ne sviđa nečiji politički stav, vi ne možete da napadate njegovo umetničko delo. Dakle, ja mogu da se ne slažem sa Ničeom, ali ne mogu da kažem da je Niče u svojim idejama o natčoveku izneo gluposti i da ne zaslužuje priznanje. Primera radi, može neko da se ne slaže sa „Balkanskom međom“, ali ako je zabranite — vi ste inferiorni da odgovorite sredstvima kroz kulturu. Vi narušavate pravila igre onda kada počnete da gubite. Mislim da se to dešava kad je u pitanju Peter Handke i da su napadi na njega nekulturni postupci od strane tog miljea ljudi koji bi morali da drže neki kulturni minimum kada je u pitanju opštenje i komunikacija.
Šta biste poželeli čitaocima Sputnjika u 2020. godini?
— Sputnjiku bih poželeo još kvalitetnog programa i još više slušalaca. A svima zdravlje i blagodarnost. Sve ostalo će doći.
