Ministarka kaže da će se rekonstruisati pre svega oni putevi za koje jedinice lokalnih samouprava i gradovi nemaju dovoljno novca:
„To su putevi koji su dugački nekada 10 ili 15, 20 ili više kilometara. Država će u naredne tri godine sve te lokalne puteve rekonstruisati kako bi oni bili istog nivoa kao što su i magistralni putevi. To je veliki projekat, kao da gradimo još jedan auto-put“.
Na čelu ste resora koji je u 2019. godini imao izrazito dinamičan tempo. Kakav je bilans u godini za nama i sa čime smo ušli u 2020. godinu?
— Imali smo intenzivnu 2019. godinu, koja je godina infrastrukture, ali je ona rezultat svega onoga što smo radili prethodne četiri godine. U 2020. godinu ulazimo sa završenim Koridorom 10, što je najvažniji projekat koji smo decenijama čekali, i to se vidi već po broju automobila koji prolaze Srbijom — 2014. godine ih je bilo 30 miliona, 2019. godine — 60 miliona. U 2020. godinu ulazimo sa isto tako važnim koridorom od Beograda do Čačka, ulazimo, takođe, sa preko hiljadu kilometara rehabilitovanih puteva, bilo magistralnih, bilo lokalnih. Počeli smo radove na auto-putu Sremska Rača-Kuzmin na izgradnji mosta, što je značajno i za BiH, ali i za Republiku Srpsku.
Počeli smo i radove na auto-putu i brzoj saobraćajnici Šabac-Loznica i očekujemo da za tri godine bude završen, a počeli smo radove na Moravskom koridoru, auto-putu dugom 120 kilometara, koji treba direktno da poveže sigurno pola miliona ljudi, a indirektno mnogo više.
Jesu li to prioriteti u narednoj godini?
— Apsolutno jesu. To su projekti koji moraju da se završe u narednih pet godina. Kruševac ćemo vezati za auto-put za dve godine, Kraljevo za tri godine, a ceo koridor će biti gotov za četiri godine. Pored toga, u 2020. godini će biti započeti radovi na fruškogorskom koridoru, auto-putevima Niš-Pločnik i Niš-Merdare-Priština.
Završen je auto-put do Čačka, šta će se dalje dešavati sa auto-putem prema Crnoj Gori?
— Radi se na projektno-tehničkoj dokumentaciji između Požege i granice sa Crnom Gorom, a vrednost te dokumentacije je blizu 50 miliona evra. Verovatno će do sredine 2021. godine ta dokumentacija biti gotova, a u međuvremenu ćemo gledati na koji način da finansiramo izgradnju. Prva procena je da će sve koštati od 1,8 milijardi evra, do 2,5 milijardi evra. Očekujem da tek 2021. godine razgovaramo o finansiranju te deonice.
Pomenuli ste početak izgradnje auto-puta Beograd-Sarajevo, kod Rače, a šta je sa pravcem prema Višegradu?
— Radi se projektno-tehnička dokumentacija za deonicu od Požege do Kotromana, koja je dugačka 63 kilometra, i ta dokumentacija mora biti završena 2020. godine. U isto vreme pregovaraćemo o finansiranju tog dela auto-puta. Naš plan je da početkom 2021. godine krenu radovi i na tom delu prstena sa BiH.
Izgradnja brze pruge od Beograda do Budimpešte najveći je projekat u Srbiji na železnici. Da li će deonica Stara Pazova-Novi Sad, koja se finansira iz ruskog kredita i uz angažman ruskih stručnjaka, biti završena do novembra 2021. godine?
— To je ne samo u Srbiji, nego u ovom delu Evrope najzahtevniji projekat i vrednost radova na pruzi Beograd-Budimpešta, kojom će vozovi ići 200 kilometara na čas, samo kroz Srbiju je oko dve milijarde evra. U 2020. godini će početi radovi na trećoj deonici brze pruge Novi Sad-Subotica.
Deonica Stara Pazova-Novi Sad, koju radi odlična ruska kompanija „Ruske železnice“, jeste najzahtevnija, zbog vijadukta i tunela. Mi ćemo na jesen 2021. godine od Beograda do Novog Sada prvi put u istoriji imati brzu prugu kojom će se ići brzinom od 200 kilometara na čas i dolaziće se do Novog Sada za 25 minuta.
Ono što smo takođe dogovorili sa „Ruskim železnicama“ i sa ruskom državom je novi ruski kredit od 230 miliona evra, kojim će, osim finansiranja delova telekomunikacija neophodnih za brzu prugu, biti građen dispečerski centar koji Srbija sada nema. Dispečerski centar će moći da upravlja svim prugama na teritoriji Srbije, po ugledu na dispečerski centar u Moskvi. Radovi bi trebali da počnu u drugoj polovini 2020. godine, i za oko dve godine će trebati da budu završeni.
U kojoj fazi je dalja rekonstrukcija pruge Beograd-Bar do granice sa Crnom Gorom?
— Upravo sa „Ruskim železnicama“ urađena je rekonstrukcija deonica Resnik-Valjevo, duga 77 kilometara, i odmah smo se tada dogovorili da snimimo situaciju do crnogorske granice. Upravo u ovom novom ruskom kreditu se nalazi novac za projektno-tehničku dokumentaciju. To su zahtevne deonice sa puno tunela, a u prugu se nije ulagalo decenijama i procena je da će to koštati minimum pola milijarde evra.
Sa prugama na lokalu je kao i u drumskom saobraćaju, hoćete li tu nešto preduzimati?
— Mi smo uspeli da rehabilitujemo 500 kilometara regionalnih pruga, što svakako nije dovoljno. Nas čeka da u tri godine rehabilitujemo još najmanje 700 kilometara, a jedan deo radimo i sa „Ruskim železnicama“.
Šta je sa idejom koju je direktor Lučke kapetanije Soluna izneo prilikom nedavne posete Beogradu, najavljujući investiranje u takozvane suve luke u Srbiji za prihvat kontejnerskog tereta?
— Srbija će sledeće godine početi izgradnju na prvom intermodalnom terminalu u Batajnici. Za nas je to jako važno. Sa ljudima iz Soluna smo razgovarali i o tome da ulažu na još neka mesta po Srbiji. Dogovorili smo se da naši timovi sednu, razgovaraju i da za nekih možda mesec dana imamo predstavu gde bi postojala mogućnost našeg zajedničkog rada.
Kada je u pitanju vodni saobraćaj, mi ćemo graditi novu Luku „Beograd“ u blizini Pupinovog mosta, a u martu počinjemo da gradimo luku u Smederevu i da proširujemo neka druga lučka područja, kao što je Prahovo. Važno je da smo pokrenuli i jedan bazni projekat — čišćenje Dunava tamo gde zbog potopljenih brodova još iz Drugog svetskog rata nije dovoljno plovan tokom leta. Za dve godine imaćemo potpuno plovan Dunav kroz Srbiju.
Kako podići građevinsku operativu po kojoj smo nekada bili poznati i u svetu, a sada smo podizvođači radova u sopstvenoj zemlji?
— Za početak smo gledali kako najbrže da se dobije građevinska dozvola i sada smo deveti u svetu po tome. Danas imamo 56.000 gradilišta na teritoriji Srbije, a 2014. godine smo ih imali 1.500. Naše kompanije zaista rade kao glavni podizvođači i suštinski sve što smo izgradili učinili smo sa domaćim kompanijama. Zbog finansijske nesolventnosti koju su oni imali godinama, gledamo kako da budemo podrška našim kompanijama. Dogovorili smo se sa Privrednom komorom Srbije i našim kompanijama da Vladi predložimo da im pomogne u kupovini savremene mehanizacije. Gledaćemo da sa polovinom sredstava pomogne država, a da drugu polovinu obezbedi kompanija. Razgovaramo sa Udruženjem banaka i još nekim finansijskim organizacijama na koji način da pružimo neku vrstu garancije. Opet, kada sklapamo ugovore sa svim partnerima, minimum 49 odsto ili polovina vrednosti ugovora treba da budu domaća oprema i domaće kompanije.
Ima li straha da će otvaranje granica na zapadu za naše radnike odvući i to građevinskih radnika što imamo sada?
— Ako biste me pitali šta bi bio najveći problem u narednim godinama za realizaciju infrastrukturnih projekata — to nije novac, to nije budžet, on je stabilan, to nisu projekti, oni su potpuno spremni, to je radna snaga, koje, prosto, nema dovoljno. I kako god da to postavimo, mi moramo i zaista se trudimo da učinimo sve da ljudi ostanu ovde i da imaju želju da rade u svojoj zemlji. Nisam sigurna da je to samo plata. Mislim da moramo da razmišljamo i o svim drugim podrškama koje možemo da damo da bi ljudi ovde radili.
