Jedna od glavnih tema ovog meseca su izbori u Velikoj Britaniji. Kako Moskva ocenjuje rezultate izbora? Da li će za Rusiju biti povoljnije da vodi dijalog sa Londonom koji je u sastavu Evropske unije ili van nje?
— Mi taj proces razmatramo sa tačke gledišta izgradnje odnosa sa tim zemljama i narodima, prihvatamo njihov izbor i prilagođavamo našu politiku, s obzirom na stvarnost i dešavanja u EU. Naravno, nas interesuje to pitanje. Kako to da nas ne brine, kad se osvrnemo na činjenicu da mi gradimo odnose sa Evropskom unijom. Naša energetska saradnja razvija se veoma aktivno.
Šta Vi mislite o rezultatima tih izbora, s obzirom na to da će Velika Britanija, očigledno, izaći iz EU?
— Hajde da skinemo roze naočare i pogledamo šta se dešava u takozvanoj demokratskoj realnosti zapadnog sveta. Narod Velike Britanije je odlučio. Pre koliko godina su Britanci na referendumu zvanično izneli svoje želje?
Pre dve, tri godine.
— Referendum je održan u leto 2016. godine. Odluka je donesena pre tri i po godine.
Tri i po godine traje taj proces, za koji se ne može reći da je izlazak Velike Britanije. To nije realizacija donete odluke. Taj proces čak nema ni naziv. To je proces pripreme za drugi proces. Kada razgovaramo sa našim partnerima, konkretno sa kolegama iz drugih zemalja EU, ja ih pitam:
„Da li vi mislite da je to javno nepoštovanje ljudi, koji su izrazili svoje želje? Kada je reč o drugim pitanjima, da li isto tako štitite interese ljudi? Zašto odlaganje, koje traje četiri godine, nikoga ne brine sa stanovišta ljudskih prava?“
To već malo podseća na neke šale o komunizmu, koji su stvarali i i za koji obećavali da će sledeće generacije sigurno živeti u tom sistemu.
Drugo pitanje na koje mi takođe ne mogu odgovoriti je — zašto EU sve vreme u nedogled odlaže taj proces? Kažu da je to konačna, krajnja odluka, koja se nikada neće menjati, i zbog toga se ona i prolongira. Na moje pitanje oni sležu ramenima i govore kako nemaju drugačije mehanizme. A sankcije? Eto, čini se da je to taj momenat kada su sankcije potpuno zakonite, a i više od toga! Dakle, kada govorimo o „bregzitu“, treba imati u vidu da mi već tri, skoro četiri godine govorimo o nečemu što ne postoji.
Nedavno je Sergej Lavrov posetio Ameriku sa zvaničnom delegacijom. Kakav je Vaš utisak — da li su Tramp i njegovi najbliži saradnici zaista spremni da poboljšaju odnos sa Rusijom?
— Nisam ovlašćena da komentarišem svoja osećanja, ali ako govorimo o pristupu američke strane, u principu, jasno se vidi da su oni svesni kakve benefite mogu imati od ekonomskih i političkih odnosa, kao i odnosa u brojnim drugim sferama. Istovremeno razumeju da se sada govori uglavnom o propuštenim prilikama. Takođe treba imati u vidu da je predsednik SAD prvenstveno biznismen i da on sve prevodi u brojeve i ekonomske pokazatelje. I sa te tačke gledišta Amerika je svesna propuštenih prilika zbog nerazvijenih odnosa sa Rusijom. Amerikanci su kao ljudi pragmatični i jasno razumeju šta mogu dobiti od razvoja tih odnosa.
Međutim, postoji i druga realnost — politička sredina u kojoj se trenutno odvija izborni proces. Niz političara koristi „rusku kartu“ kao deo svoje političke kampanje. Taj pristup je odabran pre nekoliko godina i aktivno se realizuje sve do sada u okviru kampanja niza kandidata. To blokira brojne mogućnosti kada je reč o razvoju normalnih bilateralnih odnosa. Tako je danas.
Mnogi mediji su skrenuli pažnju na fotografiju iz Bele kuće, na kojoj Tramp sedi za stolom, a Lavrov stoji. Da li je takav protokol? Da li ruska strana pridaje tome neki značaj?
— Ovde, čini mi se, treba razumeti trenutnu američku stvarnost. I u Stejt departmentu i u Beloj kući ona je ogoljena do krajnosti, kada je reč o protokolu. I čini mi se da mnogo toga liči na period Divljeg zapada, o kojem smo toliko čitali u srednjoj školi. Vidimo kako je danas u SAD potpuno u drugom planu tradicionalna sfera, u kojoj su prevladavala pravila, tradicija i formalnost. Sve se radi na nov i pojednostavljen način. Čini mi se da je u SAD, kada je reč o simbolici i tradiciji, u mnogo čemu prisutna glavna deviza — „Take it or leave it“ (uzmi ili ostavi, takvi smo — kakvi smo).
Ranije se u SAD govorilo o primatu i konkurenciji. Na politizovanje ekonomije se gledalo skoro kao na đavola, koji uništava osnovu svetske trgovine, a mlade biznismene su plašili protekcionizmom. Danas se Amerika upravo i bavi protekcionizmom, sankcijama i političkim mešanjem u ekonomsku sferu.
Kada je reč o fotografiji i tome kako je kod njih sve uređeno — sve je regulisano po principu udobnosti. Zašto to poredim sa kaubojskim vremenima? I tada je bilo komforno i funkcionalno da se noge podignu na sto. Tako mi i danas živimo sa SAD, koje su podigle noge na svetski sto.
Ako govorimo o odnosima sa SAD u celini, ispostavilo se da je Klintonovo dugme za restart bilo proročko i da nam je sada potreban novi, pravi restart odnosa? Kako se treba ponašati u tom uslovima?
— Čini mi se da je u stvari sve vrlo jednostavno. Nekako su svi stari udžbenici bačeni, ali sada je pravo vreme da se nađu i da se pročita šta je, na primer, imperijalizam. Mislili smo da je u uslovima demokratije i na međunarodnom pravnom polju sve to nestalo, pa smo gurnuli stare udžbenike na zadnje police, ali ne — vreme je da se opet otvore. Mnogi su verovali da se imperijalizam promenio ili da se menja istovremeno sa krajem kolonijalizma, sa dodeljivanjem jednakih prava svakoj zemlji i naciji, sa primatom slobodne konkurencije i merama podrške zemljama u razvoju. Sva ona dela koja su opisivala imperijalizam stara su po sto godina i čini se da je svet danas drugačiji. Međutim, ono što se danas dešava je imperijalizam.
Prvo se koriste političke metode za razmeštanje vojnih baza, kontingenata i nuklearnog naoružanja na teritorijama određenih zemalja. Zatim stvaraju odgovarajuće uslove kako bi doveli svoje finansijske i ekonomske operatore ili igrače koji su pod njihovom upravom. Nakon toga izmišljaju nova pravila igre, polazeći od toga da je nacionalna ekonomija zemalja, u kojima se to dešava, već postala potpuno zavisna. A prisustvo vojnih kontingenata ne dozvoljava tim zemljama da razmišljaju u nekom drugom pravcu, drugačijem od onoga koji im se nameće spolja.
Šta mislite o Greti Tunberg i njenim metodama borbe za ekologiju?
— Ona je, prvenstveno, dete. Možemo raspravljati da li to dete koriste odrasli ili je ona sama rano odrasla, ili nema drugog izbora u životu, nego da ide putem koji joj predlažu. To su sve okolnosti. U prvom redu — ja vidim dete.
I na kraju, ako možete da nam odgovorite na par blic pitanja? Si-En-En ili „Foks“?
— (Televizija) RT.
Okroška (čorba) sa kvasom ili kefirom?
— Sa kvasom.
Boks ili joga?
— Šetnja kroz šumu.
Soči ili Jalta?
— Zavisi šta ću da radim.
Kaljinka ili lezginka (folklorne igre)?
— I te i još mnoge druge.
„Prada“ ili „Luj Viton“?
— Ruski dizajner.
Banja ili sauna?
— S obzirom da nemam slobodnog vremena — to je jedno te isto.
Njujork ili Moskva?
— Njujork + Moskva = ljubav!
