Skripnik ističe da ukrajinske vlasti za pet i po godina nisu uspele da dokažu njegovu krivicu, jer je čitav slučaj od početka bio falsifikovan.
Recite nam gde ste bili pre razmene i zašto su vas zarobili?
— Bio sam u Marijupolju, u istražnom pritvoru, od septembra 2014. godine. Uhapšen sam zbog sumnje za terorističke napade u kojima su poginuli ljudi. Sve je to bilo povezano sa događajima od 9. maja, koji su se odigrali u Marijupolju 2014. godine. Tokom ovih pet i po godina nisam osuđen, krivica nije dokazana, nema nijednog dokaza. Hvala Bogu da su nas izvukli odatle jer nismo imali više nikakvih opcija.
Mučenja u Službi bezbednosti Ukrajine
Kada su Vas priveli da li ste imali neke veze sa referendumom u DNR?
— Naravno. Bio sam aktivan. Kao i većina iz naših regiona, učestvovao sam u skoro svim mitinzima. I kada su bezbednosne snage Ukrajine prevršile svaku meru, kada je došlo do krvoprolića, odlučili smo da aktivno učestvujemo i branimo svoju republiku. Prvo vreme koje smo proveli u podrumima Službe bezbednosti Ukrajine, gde su nas držali oko dve nedelje, to je bilo neprekidno mučenje. Hteli su da nas nateraju da sami sebe oklevetamo i priznamo zločine koji su se odvijali u leto 2014. godine. Pokušali su da sve te događaje pripišu nama.
O kakvim zločinima je reč?
— Uglavnom su to bile provokacije: paljba kod zgrade Ministarstva unutrašnjih poslova 9. maja, kada su poginuli i pripadnici policije i civili. Tada je došlo je do pucnjave na svečanu povorku i sama zgrada Ministarstva unutrašnjih poslova je bila uništena.
Da li su oni hteli da vi kažete da ste vi to uradili?
— Da, sve je bilo inscenirano, provežbano je mnogo različitih scena, terali su nas da učimo određeni tekst, da identifikujemo ljude koje ne poznajemo i koje nikada nismo videli. Čak su nas terali da priznamo da smo navodno prošli obuku za diverzionu borbu negde u Rostovskoj oblasti, u nekom vojnom gradiću. Ja u životu nisam bio tamo. Hteli su da nas prikažu kao teroriste koji izvršavaju zločine i koji su za sve krivi, ali ni za pet godina nisu uspeli u tome.
Dok su vas držali u podrumu ukrajinske Službe za bezbednost, da li je to bilo zvanično, ko je znao za to?
— Ne, niko nije znao. I bez obzira na to, ja sam u svakom svom obraćanju svuda govorio da su nas pritvorili 21. septembra, a u istražni zatvor mene su odveli već 1. oktobra. Čak su i zakonski rok od tri dana držanja u pritvoru prekršili. Nigde nisu znali za nas. Znam pouzdano od svog advokata da su nas porodice tražile i da niko nije govorio gde se nalazimo. Niko nije znao da smo u podrumu ukrajinske Službe bezbednosti već dve nedelje.
Tortura duga šest meseci
Šta se dešavalo tokom te dve nedelje?
— Prvog dana smo bili vezani, s rukama iza leđa, a noge su bile privezane selotejp trakom. Sedeli smo tako i trebalo je da izdržimo otprilike jedan dan. Oni koji nisu imali snage i koji su padali na pod, a i ja sam bio jedan od njih, dobijali su batine, šutirali su ih kao fudbalsku loptu. Nisu nam dali da spavamo 24 sata. Zatim je usledila istraga. U početku su to bila osnovna pitanja, autobiografija. Drugog-trećeg dana su nam pokazali inscenirane tekstove, jednostavno su nas terali da priznamo sve zločine i sve je bilo izrežirano. Kada smo zaboravljali tekst ili pokušavali da se izvučemo nekako, ne prateći njihove zahteve, primenjivali su strože mere. U pitanju je njihova česta praksa da „dave čoveka“, tj. sipaju vodu u disajne puteve dok ne dođe do gubitka svesti, a zatim „vraćaju u život“ uz pomoć elektrošoka. Mučenje i fizička tortura su trajali šest meseci. To su bile istražne aktivnosti dozvoljene zakonom. I kontraobaveštajne službe su bile uključene. Pribijali su nas uza zid i tukli. To je bila njihova igra. Ako padneš, onda te udaraju nogama. Ako ne, onda tuku po jetri dok ne padneš. Recimo da je to bila provera snage.
Kada su prestali da vas muče?
— Kada su slučaj predali sudu, nakon šest meseci odbili smo sve inscenirane izjave i odlučili da se branimo. I tada su imali pravo da nas izvedu iz zatvora radi nekih istražnih aktivnosti. Zato su dolazili i tukli nas u zatvoru. Predlagali su nam navodni susret sa advokatom, vodili nas u istražnu sobu i tamo nas tukli.
Da li su vam vratili dokumenta i oslobodili vas optužbi?
— Nisu. Objasnili su nam da su nam izvadili nove pasoše, jer su stari ili nestali iz materijala ovog slučaja ili su se negde zagubili. Dobili smo nove pasoše koji su naravno bez registracije, tj. upisnog mesta prebivališta. Slučaj se nastavlja. Pušteni smo na slobodu uz obavezu da se moramo pojaviti na narednim zasedanjima suda. Naravno da su nam obećali da tamo neće doći do hapšenja, ali nešto ne verujem u to. Znam da će doći do hapšenja, imajući u vidu ozbiljne optužbe protiv nas. Sada ostaje samo da čekamo da ispune svoj deo obaveza, tj. da budemo osuđeni u odsustvu i da dođe do pomilovanja.
Kakvi su Vaši planovi za budućnost?
— Moj stav se nije promenio, ja sam od početka rešio da ću biti uz ljude iz Donbasa. Rođen sam u Hersonskoj oblasti, ali sam dugo živeo u Donbasu, zasnovao sam ovde porodicu i verujem da će biti moguće dobiti priznatu nezavisnost na čitavoj teritoriji bivših pokrajina. Nadam se i verujem u to.
