Ova zemlja razvila je „patološku i bezobzirnu zavisnost od sankcija“, oceniće iranski šef diplomatije Muhamed Džavad Zarif, jer, na udaru Sjedinjenih Država ne nalaze se više samo njeni suparnici, kao što su Rusija, Kina ili Iran, već i saveznici, poput Nemačke i Turske, kojoj se sankcijama preti i zbog gasovoda „Turski tok“ i zbog nabavke ruskih sistema S-400.
Neobuzdana supersila
„Kao neobuzdana supersila, Amerika se pretvorila u nekoga ko svima stvara nevolje. Čini se kao da je opsednuta nemarnim sankcionisanjem drugih zemalja“, komentariše kineski list „Global tajms“.
Reagujući na američke sankcije „Severnom toku 2“, nemački ministar finansija Olaf Šolc ocenio ih je kao „ozbiljno mešanje u unutrašnja pitanja Nemačke i Evrope i naš suverenitet“, tamošnji Institut za ekonomska istraživanja poziva na kontramere u vidu „klimatske takse“ američkim kompanijama koje proizvode gas iz škriljaca, a i turski predsednik Redžep Tajip Erdogan, u svom odgovoru na najavljene sankcije, preti izbacivanjem američke vojske iz dve baze u toj zemlji.
„Amerika neće imati dovoljno snage za intervenisanje u unutrašnjim pitanjima tolikih zemalja, ako joj sve one uzvrate“, uveren je „Global tajms“, ali upozorava: „Ako te zemlje popuste, bez obzira na sopstvene principe, to će Ameriku ohrabriti da svoj unilateralizam pretvori u naviku“.
Sredstvo ekonomskog rata
Ukoliko, pak, „unilateralni i sebični potezi SAD budu oštro osuđeni i odbačeni kao što moraju da budu“, komentariše istim povodom kineska globalna televizijska mreža CGTN, „u ovoj eri globalizacije Amerika će, umesto ponovo velika, ostati napuštena“.
Kako je i zašto Vašington razvio tu zavisnost od sankcionisanja svih koji se nađu na putu njegovim interesima i volji? Na čemu je zapravo zasnovana moć SAD? I kako ostatak sveta tome može da uzvrati?
Ovo su pitanja o kojima su u „Novom Sputnjik poretku“ govorili politikolog Aleksandar Pavić i naučni saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu Slobodan Janković.
„Američka politika sankcija započela je još u vreme Hladnog rata, kada je imala ideološko opravdanje. Krajem Hladnog rata to opravdanje je nestalo, i sankcije sve više postaju sredstvo ekonomskog rata“, kaže Aleksandar Pavić i objašnjava: „One su efikasne zbog dominacije dolara u svetskoj trgovini (između 68 i 70 odsto trgovine i dalje se odvija u dolarima), zbog američke kontrole nad svetskim sistemom finansijskih transakcija, SVIFT-om, i zbog toga što, zahvaljujući veličini i bogatstvu svog tržišta, Amerikanci mogu da ucenjuju druge industrijske zemlje pristupom svom tržištu“.
„SAD vide da mogu da nameću sankcije drugim državama bez posledica po sopstvenu ekonomiju, i sve dok je tako, one će sa takvom politikom i nastaviti“, uveren je Slobodan Janković.
Evropski strahovi
Upravo je ovakav zaključak Vašington i mogao da izvuče iz uspeha sekundarnih sankcija koje je uveo zemljama koje su nameravale da nastave da trguju sa Iranom posle povlačenja SAD iz Nuklearnog sporazuma sa tom zemljom. Tada su članice Evropske unije najavile formiranje mehanizma paralelnog SVIFT-u, INSTEKS-a, kojim bi američke mere bile zaobiđene.
„Međutim, on nije profunkcionisao“, kaže Aleksandar Pavić i objašnjava: „Upravo zbog pretnje američkih sankcija svakome ko posluje sa Iranom. Dakle, bila je dovoljna i samo pretnja sankcijama da bi se Evropljani uplašili i povukli“.
Na tom tragu i Dmitrij Trenjin, direktor „Karnegi“ centra u Moskvi, ukazujući na evropsku nesposobnost da se odupre Americi, navodi da „slabašni odgovor Nemačke na američke sankcije ’Severnom toku 2‘ treba da oslobodi Moskvu od poslednjih iluzija o Evropi. Uprkos gunđanju koje prikriva nesposobnost Evropljana da deluju, Amerika je dominantnija u Evropi nego što je bila sedamdesetih i osamdesetih godina. U doglednoj budućnosti, ovo se neće promeniti“.
Nepoželjni efekti
Napominjući da Trenjin govori ono što Amerikanci žele da čuju, Slobodan Janković podseća da je, „ipak, uprkos američkom nezadovoljstvu, Nemačka ostala pri ’Severnom toku 1‘, a ne vidim ni da je moguće da se povuče iz ’Severnog toka 2‘... Ako bi u budućnosti Evropska unija uspela da prevaziđe sopstvene probleme, odupiranje američkom pritisku oko ’Severnog toka 2‘ moglo bi da predstavlja korak ka njenom profilisanju kao nezavisnog pola u međunarodnoj politici. Doduše, Amerikanci i dalje raspolažu brojnim polugama kojima mogu da spreče ovakav razvoj događaja“.
Kao što bi pritisci Vašingtona na Evropu mogli da je nateraju na otpor, umesto na dalje popuštanje, na sličan način, ukazuje „Vol strit žurnal“ ovih dana, pretnjom sankcijama drugom svom savezniku — Turskoj, Amerika takođe rizikuje ozbiljan geopolitički potres time što bi mogla da je gurne dublje u saradnju sa Rusijom, a to bi, napominje Aleksandar Pavić — „ostavilo ogromne posledice po južno krilo NATO-a“.
Stvaranje kritične mase
Pitanjem kako pripitomiti Ameriku bave se u poslednje vreme i kineski državni mediji, a „Global tajms“, u uredničkom komentaru na koji skreće pažnju i visoki zvaničnik kineskog Ministarstva spoljnih poslova Liđijan Žao, navodi sledeći recept:
„Niti je realistično, niti je potrebno da se zemlje ujedine u bojkotu američkog nasilništva. Ali svaka zemlja treba da se suprotstavi američkom pritisku kako bi zaštitila sopstvene interese. To je bolji izbor od olake predaje Americi... Američke sankcije oduzimaju i vreme i resurse. Svaka sankcionisana zemlja treba da veruje da će upravo ona biti poslednja slamka koja će dovesti do kolapsa američkih sankcija“.
„Sve se svodi na pitanje da li postoji dovoljan broj državnika na svetu koji će, pre svega, voditi računa o sopstvenim nacionalnim interesima. Onda će i Amerika biti prinuđena da porazmisli da li joj se isplati da otvara toliko frontova istovremeno“, komentariše Slobodan Janković.
„Kritična masa za ovakav razvoj događaja na svetskom nivou već se stvara. Tu su Kina i Rusija, na koje možete da se oslonite, i koje, pritom, jedva čekaju da se na njih oslonite, umesto na Amerikance, tako da više nema čak ni izgovora da nema alternative. Ona postoji, i sve što je potrebno jeste hrabrost da se ona i iskoristi“, zaključuje Aleksandar Pavić.
