Uprkos potpuno različitim strukama, ovu ocenu dele sagovornici Sputnjika, klinički psiholog Aleksandra Janković i IT stručnjak Dušan Stojičević.
Posle nestanka dvanaestogodišnje devojčice Monike Karimanović iz okoline Niša, za kojom policija traga od 20. decembra, da bi se u međuvremenu otkrilo da ju je oteo silovatelj Ninoslav Jovanović, u javnosti je ponovo pokrenuta priča o telefonskim aplikacijama za praćenje kretanja deteta.
Lociranje putem aplikacije nije garant bezbednosti
Da Monika tog dana nije bila u školi, roditelji su saznali tek kada se po okončanju nastave nije vratila kući. Ministarstvo prosvete je, verovatno, poučeno i ovim slučajem, najavilo da će od drugog polugodišta škole mejlom odmah obaveštavati roditelje ako im se deca nisu pojavila na časovima.
Policijski stručnjaci koji se bave otmicama upozoravaju da su upravo prvi sati od nestanka najvažniji za ishod potrage.
Koliko su u preventivi ovakvih teških situacija od pomoći telefonske aplikacije kojima je moguće locirati dete i pratiti njegovo kretanje? Odavno one nisu nepoznanica ni u Srbiji. Još pre šest godina bila je dostupna aplikacija pod nazivom „Praćenje članova vaše porodice“ koja je to omogućavala u realnom vremenu. Potom su se pojavile i druge, između ostalih i Femili link (Family Link) i Fajnd maj kids (Find My Kids), koja ima mogućnost da učini dostupnim i razgovor koji dete vodi sa okruženjem.
Koliko god da roditelj ima potrebu da zna gde mu je dete, to nesumnjivo otvara i druga pitanja, pre svih etička — gde je granica takvog praćenja.
Stojičević, i sam roditelj, koji je svojevremeno radio na projektu „Klikni bezbedno“, pokrenutom radi bezbednosti dece na internetu i bio član radne grupe za izradu Etičkog kodeksa, smatra da deca treba da se uče bezbednosti od malena.
Edukacija od malih nogu
Iako iz IT sektora, on ipak smatra da tehnološke inovacije, koliko god napredovale, neće značiti da roditelj može mirno da spava.
„Te aplikacije neće pružiti bezbednost u tom smislu da vi budete sto posto sigurni da je vaše dete bezbedno. Jednostavno imate situaciju da otmičar polomi telefon i vi više ne znate gde vam je dete. Drugo, sa koliko godina dete treba da ima mobilni telefon, takođe je veliko pitanje. Moj odgovor na sve to je edukacija, i to od malih nogu, da deca prepoznaju opasne stvari i opasne situacije“, ističe sagovornik Sputnjika.
Jasno je, kaže, da je prošlo ono vreme kada su deca od jutra do večeri bez bojazni mogla da ostanu napolju u igri, da se menjaju život i realnost i da tehnologija ide napred. On dodaje da postoje razne ideje o praćenju dece, da je neke u svetu i video, i da nije protiv toga da se one koriste i ovde.
„Ja sam protiv toga da se ograničimo samo na to da imamo aplikaciju koja prati dete. Ono nije sigurno dok nije naučeno da prepozna loše i opasne situacije i tek onda ćemo moći da kažemo da smo sigurni u bezbednost dece. A to ne radimo, ili ne radimo na kvalitetan način. Vrlo slabo obraćamo pažnju na to, obratimo je tek kada se desi nešto kao što je ova otmica“, kritičan je Stojičević.
Prezaštićena deca nepripremljena za život
Za kliničkog psihologa Jankovićevu problem sa korišćenjem ovakvih aplikacija jeste što se, oslanjajući se na njih, sa jedne strane povećava mogućnost kontrole kretanja deteta i sprečavaju eventualni incidenti, otmice, ali da to sa druge strane otvara pitanje razvojne prirode dece. Ona definitivno treba da prođu proces socijalizacije, što podrazumeva da neke stvari moraju da nauče i sama da rešavaju, kaže sagovornica Sputnjika.
„Stvari treba vratiti na pravu meru, a ta mera je uvek produbljivanje ličnog kontakta sa detetom, učenje deteta kako da se snađe u situacijama koje su potencijalno opasne. Bilo koja vrsta poštapalica teško da će doprineti da se dete razvija kao samostalna individua“, ocena je Jankovićeve.
Kontrola od strane roditelja bi, kako smatra, dovela dotle da dete bude prezaštićeno i nepripremljeno za ono što ga dalje u životu čeka.
„Mislim da aplikacije možda jesu u redu, ali suštinski je jako važno promeniti odnos sa detetom i voditi računa o tome da svoje dete naučimo kako da se ponaša u nekim situacijama tako da prosto bude oprezno, ali da ne uđe u jednu patološku sumnjičavost i da pomisli da samostalno ne može da funkcioniše zato što će roditelj uvek negde bditi nad njim“, ističe ona.
Uz to primećuje da malo koji roditelj, baveći se ozbiljno poslom, može 24 sata dnevno da prati svoju decu. I to, kaže Jankovićeva, stvara dodatni pritisak na roditelje da moraju da reaguju i na najmanju stvar, što pojačava njihovu anksioznost i osećanje krivice.
