Primedbe i predlozi Mitropolije objavljeni su na više od 100 strana i posebno se ukazuje, između ostalog, na to da nadležno Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i Vlada Crne Gore ni pre utvrđivanja Nacrta zakona o slobodi veroispovesti 2015. godine, a ni od 2015. godine do utvrđivanja Predloga zakona o slobodi veroispovesti ili uverenja i pravnom položaju verskih zajednica 2019. godine nisu pokrenuli javni, stalni i institucionalni dijalog sa Crkvom i verskim zajednicama u Crnoj Gori o ovom veoma važnom društvenom pitanju.
Zakon nije pripremala radna grupa
U uvodnom delu primedaba i predloga se podseća da je potpredsednik vlade i ministar pravde Zoran Pažin 30. januara, 15. februara i 1. marta ove godine zatražio sastanke sa predstavnicima Mitropolije Crnogorsko-Primorske i Eparhije Budimljansko-Nikšićke u Cetinjskom Manastiru na Cetinju. Napominje se da su ti sastanci bili zatvoreni za javnost i bez ikakve informacije za javnost.
Ističe se da je tada dobijeno zvanično obaveštenje da, kako se navodi, vlada razgovara samo sa MCP i da je to „akt dobre volje“. Osim, kako se navodi, protokolarnih pozdrava, nije bilo diskusije o budućem zakonu.
Na svakom od ovih sastanaka, ukazuje se, Mitropolija je insistirala na poštovanju propisane procedure za pripremu zakona u Crnoj Gori.
Predlagali su, kažu, da se formira Radna grupa za pripremu Nacrta zakona u koju bi, osim predstavnika vlade, u skladu sa važećim propisima u Crnoj Gori, bili uključeni predstavnici zainteresovanih strana, eksperata i nevladinog sektora. Taj zahtev je, ističe se takođe, nije prihvaćen i uporno je odbijan.
„Zvanično smo obavešteni da ne postoji Radna grupa za izradu zakona i da tekst budućeg zakona pripremaju razna ministarstva. To je javno saopštio i ministar Zenka 6. januara na TV Vijesti“, stoji u dokumentu.
Stoga je MCP posebno ukazala na to da se u ovom slučaju radi o jedinom zakonu iz oblasti ljudskih prava i sloboda u čijoj pripremi nisu učestvovali predstavnici Crkve, verskih zajednica i drugih zainteresovanih strana, eksperata i nevladinog sektora, tj. svi su bili lišeni tog prava koje im pripada i na taj način su diskriminisani.
Iz tog razloga, stoji u dokumentu, može se konstatovati da je Predlog zakona, zapravo, jednostrani, unilateralni tekst Vlade Crne Gore.
Obilato kršenje procedure
Podseća se da je MCP i 2015. godine ukazivala i da istovremeno u ovom dokumentu podseća da Ministarstvo za ljudska i manjinska prava nije pripremilo i predložilo, niti je Vlada Crne Gore usvojila Strategiju i Akcioni plan za zaštitu i način ostvarivanja prava na slobodu veroispovesti ili uverenja, a bila je, ističu, dužna da to učini i to na isti način kao što je postupila u svim slučajevima kada su pripremani zakonski tekstovi, a posebno u oblasti osnovnih ljudskih prava i sloboda.
„Do dana današnjeg nismo primili odgovor Ministarstva za ljudska i manjinska prava na Primedbe na Nacrt zakona o slobodi veroispovesti koje smo blagovremeno, tokom javne rasprave o Nacrtu zakona 2015. godine, dostavili Ministarstvu za ljudska i manjinska prava. Naše Primedbe nisu ni razmatrane u Izveštaju sa javne rasprave, koji je, sa skoro četiri godine zakašnjenja, objavljen tek uz Predlog zakona 2019. godine“, stoji u Primedbama MCP, dostavljenim Tanjugu.
Mitropolija crnogorsko-primorska i eparhije budimljansko-nikšićka, zahumsko-hercegovačka i Mileševska u istom Izveštaju nisu ni pomenute kao subjekti koji su učestvovali u javnoj raspravi bez obzira na činjenicu da su nadležnom Ministarstvu blagovremeno dostavile svoje Primedbe u pisanoj formi, o čemu, kako navode, postoji dokaz.
„Predlog zakona je nastao uz obilato kršenje propisane procedure za pripremu zakona i na to smo više puta ukazivali. Izveštaj sa javne rasprave sadrži netačne podatke. Naime, u Izveštaju je navedeno da su okrugli stolovi o Nacrtu zakona održani 7. septembra 2015. godine u Bijelom Polju i 10. septembra 2015. godine u Kotoru, a to nije tačno“, ističe se u dokumentu.
U Primedbama se ističe da se, imajući u vidu da je Predlog zakona jednostrani, unilateralni akt Vlade Crne Gore, postavlja pitanje: da li se ovim i ovakvim aktom zaista želi urediti način ostvarivanja i zaštita prava na slobodu veroispovesti ili uverenja ili je, kako kažu, u pitanju nešto drugo.
Cilj nije sloboda veroispovesti
Odgovor na ovo pitanje, stav je MCP, najpre treba potražiti u javnim izjavama zvaničnika Vlade Crne Gore, jer su oni, upravo zbog činjenice da je reč o unilateralnom aktu vlade, dali svoj odgovor. Ostalim subjektima (predstavnicima Crkve, verskih zajednica, nevladinog sektora i ekspertima) nije omogućeno da učestvuju u tom procesu na propisani način, jer su bili diskriminisani i protivpravno isključeni iz postupka pripreme Predloga zakona, ističe se u dokumentu ranije dostavljenom Vladi Crne Gore i nadležnim ministarstvima.
Ističe se da je premijer Marković odmah po utvrđivanju Predloga zakona na sednici vlade 16. maja 2019. godine, pored ostalog, izjavio da predloženi zakon „predstavlja završni korak na istorijskom putu kulturne emancipacije Crne Gore“ i da „država štiti imovinu i kulturno blago koje pripada svim građanima i obezbeđuje da zakoni Crne Gore jednako važe za sve na čitavoj njenoj teritoriji“.
Ukazuje se da sudeći po ovoj izjavi predsednika vlade, Predlog zakona o slobodi veroispovesti ili uverenja o pravnom položaju verskih zajednica je samo sredstvo i put da se dođe do ciljeva koji nemaju nikakve veze sa načinom ostvarivanja i zaštitom prava na slobodu veroispovesti ili uverenja.
Navode da izjava predsednika vlade u vezi sa utvrđivanjem Predloga zakona nije u skladu sa navodima iz Programa rada vlade za 2019. godinu, jer u njemu nije pominjano pitanje imovine Crkve i verskih zajednica u Crnoj Gori. Umesto toga, kažu, navedeno je da će se „ovim zakonom urediti pitanje odnosa države i verskih zajednica u skladu sa evropskim standardima“.
„Da utvrđivanje Predloga zakona od 16. maja nema mnogo veze sa pravom na slobodu veroispovesti ili uverenja vidi se i iz zvanične izjave koju je, u ime vlade Crne Gore, istog dana dala Žana Filipović, direktorka Direktorata za odnose sa verskim zajednicama u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava. Na zvaničnoj i redovnoj Vladinoj konferenciji za štampu ona je, pored ostalog, izjavila da je „reč o veoma značajnom pravnom aktu, kojim se utvrđuju važna pitanja kulturnog identiteta građanske Crne Gore“, stoji u dokumentu.
Pitanje imovine regulisano Ustavom
Dalje se ističe da je javnost obaveštena da se „ovim zakonom na jasan i transparentan način rešava pitanje državne imovine“ i da ovakvim zakonom „država štiti imovinu i kulturno blago koje pripada svim građanima i obezbeđuje da zakoni Crne Gore važe jednako za sve na čitavoj teritoriji naše države“, stoji u Primedbama MCP.
Dodaje se da se i iz drugih izjava članova vlade vidi da se Predlog zakona prvenstveno tiče imovine Crkve i verskih zajednica, a ne prava na slobodu veroispovesti ili uverenja.
Iz javnih izjava predstavnika vlade od 16. maja do danas se jasno zaključuje da cilj donošenja zakona nije regulisanje prava na slobodu misli, savesti i veroispovesti nego je zakon o tom univerzalnom ljudskom pravu samo sredstvo da se, prvenstveno od Pravoslavne crkve kao najbrojnije, oduzmu svi pravoslavni hramovi i nepokretna crkvena imovina koja je izgrađena i zakonito stečena do 1918. godine.
„Namera u ovom slučaju jeste da se oduzimanje imovine Crkve i verskih zajednica izvrši po francuskom revolucionarnom modelu s kraja 18. veka, a protivno svim međunarodno-pravnim aktima koji jemče i štite sva univerzalna ljudska prava, pa i pravo svojine. To se vidi i iz izjave ministra za ljudska i manjinska prava Mehmeda Zenke, od 6. januara 2019. godine „da se sprema rešenje da se državi vrati imovina koja joj je pripadala do 1920. godine“, stoji u dokumentu.
Podsećaju da je potpredsednik vlade, gospodin Milutin Simović, u vezi sa Predlogom zakona izjavio da je „došao trenutak da se pitanje crkvene imovine mora rešiti”, a da se čitav poduhvat objasni navodnom „usaglašenošću sa evropskim zakonodavstvom“.
Predsednik Crne Gore Milo Đukanović je nakon utvrđivanja Predloga zakona na političkom skupu DPS u Nikšiću vrlo konkretno naveo svoje viđenje funkcije i cilja Predloga zakona i naglasio da „SPC želi da čuva svoj verski monopol u Crnoj Gori kako bi opstruirala uspostavljanje pravne države i da i dalje nastavi da koristi ono što njoj, saglasno pravnom sistemu Crne Gore, ne pripada“.
Dodaje se da i drugi subjekti u društvu ovaj akt prepoznaju kao sredstvo za rešavanje imovinskih pitanja, a ne prava na slobodu veroispovesti ili uverenja, ističe se u dokumentu i dodaje da je pitanje državne imovine u Crnoj Gori regulisano Ustavom i Zakonom o državnoj imovini.
