Bivša austrijska ministarka ekskluzivno za Sputnjik: EU nije mogla da razume hrabre Putinove ideje

Predsednik Rusije Vladimir Putin na vlasti je već 20 godina. Šta misliste o njemu kao političkom lideru i njegovoj ulozi u svetskoj istoriji?

— Mogu da komentarišem iz ugla posmatrača, posebno onoga što se događa u međunarodnoj energetskoj politici. Uvek sam sa velikim interesovanjem pratila kako on, kao dobar poznavalac energetske sfere, jasno prepoznaje prihvaćeni pravac. Uvek mi je bilo interesantno da to pratim, jer je Vladimir Putin zaista u stanju da razmišlja na geopolitički način, da vidi uzročno-posledične veze u istorijskom, geografskom kontekstu, i da primeni odgovarajuće mere kako bi ublažio određeni razvoj situacije. To nije moguće uvek kontrolisati, jer na situaciju utiče previše faktora. Moguće ju je izgladiti, ako u glavi imate geopolitičku sliku, što Putinu, čini mi se, ide od ruke.

Više puta ste se sastajali sa Putinom. Da li se možete prisetiti nekih zanimljivih momenata, koji se posebno ističu?

— Nekoliko puta smo govorili o tome, i kao što je svima poznato, on je bio gost na mojoj svadbi. Ako govorimo o trenucima koji se ističu, rekla bih da me uvek inspiriše i obogaćuje mogućnost da vodim zanimljiv razgovor sa nekim visokim zvaničnikom, odnosno sam razgovor, tokom koga se može otkriti novi pogled na razne stvari. Upravo takvi su bili razgovori sa Putinom. To su bili izuzetno zanimljivi, sadržajni razgovori, koje sam vodila sa njim u ulozi ministarke, ali i pre i posle toga.

Da li ste imali priliku da tokom vaših razgovora bolje upoznate Putina, ne samo kao političara, nego i kao osobu? Kako biste ga okarakterisali?

— Okarakterisala bih ga kao visoko kvalifikovanu osobu, koja poseduje sveobuhvatno znanje. Uvek sam govorila: da biste razumeli politiku, morate da razumete ljudsku prirodu. Smatram da Vladimir Putin spada među političare, lidere zemalja, koji veoma dobro poznaju ljudsku prirodu. Postoji nešto što nju čini, i što je manje-više slično u globalnom kontekstu. Vladimir Putin jednostavno ima dobar osećaj za to.

Već smo se dotakli teme vaše svadbe. Vest da je Putin bio vaš gost izazvala je odjek u javnosti.

— Pozvala sam ga prvenstveno zbog toga da moj muž i ja podelimo sreću sa njim. Njegov dolazak je bio veliko iznenađenje. I već u tom momentu, kada je pristao da dođe, shvatila sam da moram da računam na reakciju, koja je na kraju i usledila. Bila sam na mnogim dosadnim svadbama, i mogu reći da je moja bila najveselija i najlepša od svih kojima sam ikada prisustvovala. Predsednik Putin je napravio takvu atmosferu muzičarima sa kojima je došao i time što je jednostavno slavio sa nama, plesao, uputio lepe reči — sve su to važni momenti, koje ne bih želela da izgubim, a mislim, ni gosti na mojoj svadbi. Nije bilo računice. Radilo se o spontanom pozivu, nisam znala da li će ga prihvatiti, ali nema reči ni o kakvoj računici.

Da li biste ponovo pozvali ruskog lidera, očekujući istu reakciju?

— Ne mogu odgovoriti na to pitanje, jer ja ništa ne kalkulišem, bar kada je reč o takvim stvarima. Možda pravim računicu, analiziram stvari, ali u svom životu. Pozvala sam predsednika Putina da podelimo radost. Tada su mmnogi kritikovali moj kniks, ali ljudi prosto ne znaju dovoljno o onome što mi u Evropi zovemo „stara škola“. Kada partner učini naklon, ja odgovaram kniksom. To je u nas usađeno, tako su nas učili, takva je tradicija. Predsednik Putin vlada „starom školom“. Danas je malo džentlmena, koji poznaju tu tradiciju.

Da li imate u planu novi sastanak sa ruskim predsednikom?

— Ja lično ništa ne planiram. Ako me predsednik Putin pozove na razgovor, naravno da ću prihvatiti poziv sa velikim zadovoljstvom. On je mnogo zauzet, a ja trenutno samo pišem knjige.

Ruski predsednik dobro govori nemački. Kako vama zvuči, da li po akcentu možete prepoznati da je iz Rusije?

— On veoma dobro govori nemački. Akcenat mi nije toliko važan, koliko sam glas. Predsednik Putin ima tih, smiren glas, poslovni ton. Stalno primećujem da se u medijima i na konferencijama njegov način govora često drugačije prevodi, zbog boje glasa i tona. Mislim da to nije u redu, jer glas mnogo toga prenosi. Mene je impresionirao njegov govor u nemačkom Bundestagu nakon terorističkog napada 11. septembra 2001. godine. Preslušavala sam ga pre nekoliko godina, kada sam pripremala tekst na tu temu. Njegov govor je bio izvanredan, ne samo zbog toga što je govorio na nemačkom jeziku u Bundestagu, nego i zbog sadržaja. U to vreme niko nije uspeo da reaguje na odgovarajući način na njegove planove i ideje, koje je predlagao i nemačkom parlamentu i celoj Evropi. To je veoma tužno, jer je predsednik Putin svojim rečima i predlozima učinio veliki korak napred. Bio je hrabar, dao je predlog, koji nije podržan. Umesto da prihvatimo tu novu ideju, mi smo uzalud protraćili vreme. Nemački Bundestag je bio veoma važno mesto simbolički gledano, jer to nije bio sastanak predsednika i kancelara, već je njegov govor zaista bio usmeren na celu nemačku javnost, zakonodavnu vlast i parlament.

Zašto je Putin toliko popularan među običnim Evropljanima? Možda su se umorili od pseudotolerancije?

— Popularnost Vladimira Putina objašnjava se time što on vodi racionalnu politiku. Tokom naših razgovora i praćenja njegovih govora i postupaka, primetila sam da predsednik Putin u sve unosi dozu humora, što retki mogu sebi da priušte. Humor može priuštiti onaj ko je malo iznad situacije.

Da li se slažete sa izjavom predsednika Francuske Emanuela Makrona da se NATO suočava sa moždanom smrću?

— Smatram da je moždana smrt još gora od same smrti. I ta izjava je još gora od Trampove izjave da je NATO zastareo. Situacija u NATO-u je ista kao i u svim alijansama koje su postojale kroz istoriju. Članice Alijanse poštuju savez i koriste ga sve dok im je potreban. Tako je bilo sa alijansama u 19. i u 20. veku tokom Drugog svetskog rata. Sve su u jednom momentu nestale. Alijanse služe interesima određene epohe, a kada gube značaj, postavlja se pitanje da li je organizacija potrebna. Mislim da u NATO-u razmišljaju o tome dugi niz godina. Ako se vratimo u 2002-2003. godinu, u vreme kada je počeo rat u Iraku — malo pre toga NATO je već bio blizu kraha. U Alijansi ima mnogo pukotina, koje su se od tada samo produbile. Nije reč samo o Turskoj.

Što se tiče Makronove izjave, njegov stav je tipičan za francuski golizam (politička ideologija, bazirana na mišljenju i delu Šarla de Gola). To što je svojevremeno propagirao De Gol, sada želi da nastavi i Makron, kada kaže: „Treba da sarađujemo sa Rusijom“. De Gol je uvek više bio okrenut ka Rusiji nego SAD. De Gol, kao i Žak Širak, nije bio snažan zagovornik transatlantskog partnerstva. Obojica su više bili okrenuti Evropi, imajući u vidu i Rusiju. Makronov pokret nema jasnu ideologiju, nema političkih ideja koje su se godinama razvijale. Imam takav utisak da Makron ponovo koristi golizam, posebno sada, kada je reč o Rusiji, jer to odgovara mnogim Francuzima. Mislim da na taj način Makron žonglira u svojoj političkoj karijeri. Da li se to zaista može sprovesti u delo i koliko je moguće osloniti se na to — to je sasvim drugo pitanje.