Na potresne slike iz izbegličkog kampa u Vučjaku, nadomak Bihaća, ubedljiva većina građana BiH reaguje — ravnodušno. Oskudno odeveni, bez pristupa lekaru, u očajnim higijenskim uslovima, sa skromnim obrocima, migranti su i protestovali i bunili se, ali njihove zahteve nema ko da podrži.
Vlasti u Sarajevu su naposletku reagovale, pokušavale da smire tenzije i da ne dozvole izbijanje neke veće političke krize. Ali ovde više nije reč o odlukama vlasti, već o kumuliranom nezadovoljstvu građana.
Prema poslednjim istraživanjima — čak 45 odsto stanovnika BiH pokazuje „otvorenu netrpeljivost prema migrantima“. Stanje u BiH nije izuzetak, već pravilo. Slično je u svim ostalim balkanskim državama. Napetost raste, uprkos očiglednim težnjama da se to zataška, a ovo pitanje drži zatvorenim za bilo kakve ozbiljnije rasprave.
Kako je Balkan postao talac migrantske krize
Isticano je još na samom početku ovog procesa, pre četiri godine: za nas će veći problem predstavljati Brisel nego migranti. Sada je druga tema što nije bilo želje da se o tome diskutuje. Sa jedne strane, migracije su „istorijska kategorija“. Demografski rast u bliskoistočnom i severnoafričkom regionu, uz prateću destabilizaciju nakon Arapskog proleća, indukovao je masovne migracije ka Evropi.
Sa druge strane, Evropa je reagovala konfuzno, nedorečeno, u nekim trenucima kontradiktorno. Dok je Angela Merkel poželela „dobrodošlicu novim radnicima“, zemlje Višegradske četvorke su podizale žičane ograde. Naposletku, pronađeno je neko privremeno rešenje: EU plaća Turskoj da zadržava migrante na svojoj teritoriji.
Prema procenama UNHCR — u julu 2019. godine u Turskoj je boravilo oko 4 miliona izbeglica (mada se teško svi oni mogu klasifikovati u izbeglice), od čega je čak 3,6 miliona iz Sirije, pri čemu je 1,4 miliona mlađih od 15 godina, a oko 800 hiljada starosti od 15 do 24 godine. Zbirno 2,2 miliona u kategoriji ljudi koji se najlakše i najbrže odlučuju „da krenu dalje“ u potrazi za boljim životom. Iz istog izveštaja vidljivo je da pokušaji turske vlasti da zadrži ovo stanovništvo u južnim provincijama — Hataj, Gazijantep, Šanlijurfa i Mardin — u dobroj meri nije uspeo, te da su migranti preplavili Istanbul, Izmir, Bursu, Konju, Adanu...
Erdoganova pretnja
Da stvar bude gora — na svaku nesuglasicu sa Briselom bilo kojim drugim povodom, Erdogan odgovara pretnjom o mogućem „puštanju miliona migranata“ ka EU. Privremenost postojećeg stanja primetna je u svakom pogledu.
Privremenost je, takođe, primetna i na Balkanu. Očigledna težnja srednjoevropskih članica jeste da se migranti zadrže u „predvorju EU“. Što duže bude moglo. U tom smislu se i pregovara, daleko od očiju javnosti.
Doskorašnji ministar unutrašnjih poslova Austrije Herbert Kickl je tokom protekle predizborne kampanje rekao: „Ovo prvi put otkrivam. Kao ministar sklopio sam ugovor sa Srbijom — da osobe koje dobiju negativan odgovor za azil u Austriji, ali ne mogu da se vrate u svoje zemlje, budu odvedene u Srbiju“.
Balkan kao konačna destinacija
Nikakav ugovor slične sadržine nije usvojila Vlada, niti je prosleđen Narodnoj skupštini na ratifikaciju, samim tim i ne može biti obavezujući za Srbiju, čak i da je napravljen neki usmeni dogovor. Međutim, u sličnom tonu je ranije govorio i kancelar Sebastijan Kurc, apostrofirajući Albaniju kao lokaciju za izgradnju velikog prihvatnog centra. Ove reči nisu slučajnost, iza njih se krije namera pojedinih zemalja EU da od prostora takozvanog Zapadnog Balkana stvore svojevrsnu „konačnu destinaciju“.
Zarad održavanja priče o „evroperspektivi“, poluformalnim kanalima se zahteva aktivno učešće u rešavanju migrantske krize. Otprilike, isto ono što je rađeno i u Turskoj. Razlika je u tome što su, za razliku od Turske, institucionalno i ekonomski zemlje Zapadnog Balkana potpuno nespremne da sprovedu takvu politiku.
Erdogan se u ovakvim okolnostima može nametnuti kao ravnopravan sagovornik celokupnoj EU, pregovarati sa njima, ispostavljati svoje zahteve, može pretiti Briselu, praznom ili punom puškom, sasvim je svejedno, jer on tako sebi širi manevarski prostor za pregovore o drugim pitanjima. Balkanske zemlje su u podređenom položaju, neravnopravnost u odnosu na EU je izražena i ta komunikacija je u nametnutom okviru jednosmerna.
A na sve se nadovezuju i rastuće napetosti u društvu. To tako obično biva kada se kontroliše plasiranje informacija u javnost po određenom pitanju, kada se radi mimo uobičajenih procedura i netransparentno. Stvara se plodno tle za širenje „teorija zavere“, pa i najneverovatnije konstrukcije dobijaju zavidan broj sledbenika. Državni zvaničnici i delatnici iz NVO sektora koji se pojavljuju kao portparoli EU, objašnjavajući kako ionako imamo „previše napuštenih domaćinstava“ i da tako možemo „naseliti opustele krajeve“, stvari samo čine gorim.
Preti eskalacija krize
U službenim ocenama navodi se da je u Srbiji oko 4.000 migranata, što je najverovatnije tačno, ali je percepcija javnosti sasvim drugačija. Napetost se povećava, nepoverenje raste i utire se put ka eskalaciji na unutrašnjoj sceni.
U prilog ovoj tezi ide i ovlašan pogled na reakcije posle vesti od pre nekoliko nedelja kada su „migranti napali devojku u Pirotu“. Ili odnosom stanovnika BiH prema dešavanjima u Vučjaku. Uprkos ciljanom izveštavanju i težnji EU da se ovo pitanje drži „politički zatvorenim“ — nezadovoljstvo građana je sve veće.
I prema svim raspoloživim podacima i praćenim indikatorima, taj trend se ne može promeniti. Što je logično: počinje da preovladava stav kako smo postali taoci! I strah da će to u krajnjoj liniji tekuću „privremenost“ pretvoriti u „trajno stanje“. Migrantska kriza, za razliku od prethodnog perioda, postaje deo naše političke svakodnevice. Tema na kojoj će se dobijati i gubiti glasovi.
Talačka kriza postaje još jedan uzrok opadanja poverenja u EU. Razlog da se govori o maćehinskom odnosu Brisela prema Zapadnom Balkanu i povod da se razmišlja alternativama. Što se javnog mnjenja tiče — granica je prekoračena. Tu se više malo šta može popraviti.
