Tako za Sputnjik govori Ognjen Šijaković, unuk Milisava Petrovića, jednog od sedmorice pripadnika Komande RV koji su poginuli 12. decembra 1988. godine kada se njihov avion srušio prilikom humanitarne misije, u okviru koje je tadašnja SFRJ poslala pomoć Republici Jermeniji razorenoj stravičnim zemljotresom.
Jermenija nije zaboravila tu posadu. Njenim članovima u čast je na obali Kamaha podignut velelepni spomenik „Slomljena krila“, a i dan-danas, 30 godina od nesreće im odaju počast. Tako je bilo i ove godine.
Jermenija pamti
Predsednik Jermenije je tokom posete Srbiji ugostio članove poginulih pilota među kojima su bili i Ognjen i njegova baka Mira Petrović.
Ona kaže da su pažnja i poštovanje sa kojima se Jermeni odnose prema našim pilotima za svaku pohvalu i da im je zbog toga neizmerno zahvalna.
„Verujte mi, ni rodbina ih se više ne seti, a Jermenija pamti! To mi mnogo znači i neizmerno sam im na tome zahvalna“, kaže ona i dodaje da je njen unuk Ognjen bio u Jermeniji i da je oduševljen tom zemljom i gostoprimstvom ljudi.
„Imam utisak da više tamo znaju o ovome svemu nego ovde u Srbiji. Razmišljao sam da krenem dedinim stopama i da budem pilot, da imam mogućnost da osetim tu lepotu neba koju je moj deda tako voleo, ali videćemo još. Tek mi je 14 godina“, priča za Sputnjik unuk jednog od srpskih heroja.
Ove godine, 7. decembra, u Jerevanu je tradicionalno obeležena 31 godina od pogibije naših pilota, a cveće na spomenik koji je podignut 1995. godine položila je i naša vojna delegacija. Osim njih, prisutni su bili i članovi porodica naših pilota, ali i građani Jermenije koji nisu zaboravili njihovu žrtvu.
Sedmog decembra 1988. godine, Jermeniju je pogodio razoran zemljotres. Spitak i Lenjinkan, gradovi na severu republike, srušeni su do temelja. Nakon te katastrofe, građevinari u Jermeniji ponovo su razmatrali standarde u oblasti građevinarstva i kako ponovo sve sigurno izgraditi. Prema zvaničnim podacima, poginulo je oko 25.000 ljudi, oko 140.000 stanovnika su ostali invalidi, a oko pola miliona stanovnika je ostalo bez krova nad glavom.
Prvi pritekli u pomoć
Tadašnji predsednik SSSR-a Mihail Gorbačov uputio je poziv svim zemljama sveta za pomoć nakon te katastrofe. Na taj poziv se odazvalo 111 zemalja. Tadašnji jugoslovenski državni vrh odlučio je među prvima da pošalje humanitarnu pomoć, a naređenje je dobila Jugoslovenska narodna armija. Planiran je transport humanitarne pomoći sa raspoloživim transportnim avionima An-12 sa aerodroma u Skoplju, kao našeg najjužnijeg vojnog aerodroma.
Čim su se stekli uslovi u Jermeniji, za letenje je otvoren međunarodni aerodrom u glavnom gradu Jerevanu, koji je vrlo brzo postao najaktivniji aerodrom u regionu, jer je počela da pristiže pomoć iz svih krajeva sveta. Prvi avion sa humanitarnom pomoći iz SFRJ sleteo je 10. decembra u Jerevan. Tim letom uspostavljen je humanitarni vazdušni most Skoplje-Jerevan.
Zadatak prevoženja humanitarne pomoći poveren je sedmočlanoj posadi iz sastava 675. čete, na čelu sa potpukovnikom Predragom Marinkovićem, koji je bio iskusan pilot sa skoro 6.500 sati naleta iza sebe, bivši nastavnik letenja u Vazduhoplovnoj vojnoj akademiji i pilot koji je u transportnoj jedinici Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva prevozio visoke funkcionere tadašnjeg državnog vrha Jugoslavije.
Ne zna se uzrok tragedije
U kasnim večernjim časovima 11. decembra Kontrola letenja aerodroma u Skoplju odobrila je poletanje i let na maršruti Skopski Petrovec-Larnaka-Jerevan. Tokom čitavog leta, posadu je pratilo loše vreme.
Prilikom završetka leta, na prilazu međunarodnom aerodromu u Jerevanu došlo je do katastrofe. Na obali reke Kamah u Jermeniji, nekoliko kilometara od Ečmijadžina, 33 minuta posle ponoći 12. decembra, avion Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva sa sedam članova posade doživeo je udes. Do danas je ostalo nerazjašnjeno šta je uzrok te tragične nesreće.
Tada je poginulo sedam pripadnika Komande RV i PVO — Vladimir Erčić, Predrag Marinković, Milenko Simić, Milan Mićić, Boriša Mosurović, Milisav Petrović i Jovan Zisov. To je u Jugoslovenskom ratnom vazduhoplovstvu bila prva veća katastrofa transportnog aviona od sredine pedesetih godina prošlog veka i prva katastrofa vojnog vazduhoplova u inostranstvu.
Nakon tragedije, tela naših vazduhoplovaca stigla su 15. decembra u 14 časova na aerodrom u Batajnici. Dočekale su ih stotine kolega vazduhoplovaca, prijatelja, članova porodica i sve najodgovornije starešine JNA i RV i PVO. Sahranjeni su uz najviše vojne počasti u prisustvu članova porodica, prijatelja, državnog i vojnog vrha, te diplomatskog predstavnika SSSR-a.
Ukazom Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR-a, 27. januara 1989. godine, sedmočlana posada aviona posmrtno je odlikovana ordenom „Prijateljstvo naroda“ za ispoljenu hrabrost i samopožrtvovanje prilikom izvršavanja misije pružanja pomoći u otklanjanju posledica zemljotresa u Jermeniji. Ukaz je potpisao tadašnji predsednik Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR-a Mihail Gorbačov.
Simbol dve nacije
Na sedmogodišnjicu od vazduhoplovne tragedije, na mestu udesa na obali reke Kamah, podignut je spomenik „Slomljeno krilo“ kao deo spomen-kompleksa posvećenog stradaloj posadi i prijateljstvu dvaju naroda. Spomenik je visok 12 metara, a samo krilo, kao deo spomenika, dugačko je sedam metara kao simbol izgubljenih sedam života. U osnovi spomenika su mermerne ploče sa imenima naših vazduhoplovaca, koja su ispisana na srpskom i jermenskom jeziku. Sa obe strane spomen-krila postavljeni su „hačkari“, kameni spomenici (jermenski naziv za krst u kamenu). Na levom delu su isklesani likovi dve majke (srpske i jermenske) koje tuguju za izgubljenim sinovima.
Kao znak neraskidive veze jermenskog i srpskog naroda, početkom devedesetih godina prošlog veka, iz Jermenije su poslata dva hačkara. Jedan „hačkar“ postavljen je 1993. godine u Zemunskom parku, pored ulaza u Crkvu Svetog Arhangela Gavrila, dok je drugi postavljen 1995. godine u centru Novog Sada na mestu gde se nekad nalazila Jermenska crkva.
Centralna ceremonija obeležavanja 31. godišnjice pogibije sedam vazduhoplovaca obeležena je u Zemunskom parku 12. decembra u 13 časova.
