Zvanično ili nezvanično proglašenje umetnika ili humanitarca, ili, uopšteno govoreći, javne ličnosti za nepoželjnu na nekoj teritoriji Balkana postalo je uobičajena pojava, dok je na Kosovu to prava moda.
Ipak, različite balkanske države ili teritorije sa ambicijom da to postanu koriste različite metode u proglašavanju neke osobe za personu non grata. Tako je u Sarajevu dovoljno da neko „zasluži“ to zvanje na osnovu odluke stranačkih organa, po pravilu SDA. Nekadašnji frontmen benda „Zabranjeno pušenje“ dr Nele Karajlić i reditelj Emir Kusturica osetili su to na svojoj koži.
Ko je za Srbe nepoželjan
Privremene prištinske institucije više vole da se „drže procedure“, pa je nobelovac Peter Handke poslednji u podužem nizu umetnika, novinara i humanitaraca koji su se našli na spisku nepoželjnih posetilaca „najmlađe evropske države“. Francuski humanitarac Arno Gujon, britanski novinar Grejem Filips, službenik UN Mihail Krasnoščekov, ruski novinari Oksana Sazonova i Sergej Belous, reditelj Boris Malagurski nalaze se na spisku onih kojima su ulazak u južnu srpsku pokrajinu zabranile separatističke albanske vlasti.
Tužnom klubu zemalja koje umetnike i intelektualce proglašavaju za nepoželjne na svojoj teritoriji svojevremeno se pridružila i Crna Gora. Za njene vlasti četvorica srpskih intelektualaca — pesnik Matija Bećković, istoričari Čedomir Antić i Aleksandar Raković i pravnik Igor Mirović predstavljaju „opasnost po nacionalnu bezbednost“.
Bosna i Hercegovina u proglašavanju nekoga za nepoželjnog na svojoj teritoriji gaji i jedan kuriozitet. Njene vlasti to rade lokalno. Tako su dr Karajlić i Kusturica nezvanično nepoželjni u Sarajevu, dok je Handke sertifikat i zvanično dobio od vlasti istoimenog kantona.
Na taj način sarajevske vlasti dale su novo značenje institutu često zastupljenom u međunarodnim odnosima. Tokom Hladnog rata proglašavanje neke osobe za personu non grata bilo je uobičajeno između zemalja članica dva bloka. Nakon pada Berlinskog zida taj institut se nije tako često upotrebljavao, sve do zaoštravanja odnosa Rusije i zemalja Zapada, ili u slučaju odnosa između „neposlušnih“ latinoameričkih zemalja, kakva je Venecuela, i SAD.
Proglasiti nekoga za personu non grata legitimno je političko sredstvo, kada se radi o političaru ili diplomati i koristi se vekovima, ali ovde govorimo o umetnicima, ljudima od pera ili kamere, intelektualcima i javnim radnicima, koji se proglašavaju opasnim za javni red, za državne neprijatelje i teroriste. Pogotovo ako imaju razumevanja za srpski pogled na blisku prošlost.
Čast je biti u istom klubu sa Handkeom
Reditelj Boris Malagurski kaže da mu je čast što se našao u istom klubu sa Peterom Handkeom. Malagurskom je zabranjen ulazak na Kosovo i Metohiju zbog filma „Kosovo, momenat u civilizaciji“, u kojem je prikazao kosovski problem iz srpskog ugla.
„Ubeđen sam da je ta zabrana privremena zato što ne mogu večno da održavaju privid o navodnoj državnosti Kosova. To je smešna tvorevina u kojoj su pretnja za nacionalnu bezbednost režiseri i književnici. Zaista ne znam koji je smisao ovakvih zabrana“, ističe Malagurski.
Njemu je zabranjen ulazak na KiM pre nego što je film koji je režirao prikazan u južnoj srpskoj pokrajini.
„To znači da Haradinaj i njegova ekipa nisu ni videli film pre nego što su mi zabranili ulazak, kao što verujem da nijednu Handkeovu knjigu nisu pročitali. Sumnjam da je bilo ko od njih ikada pročitao bilo koju knjigu“, dodaje naš sagovornik.
Ono što boli političku elitu kosovskih Albanaca je to što se istina lagano probija. Pre dvadeset godina bilo bi nezamislivo da Handke dobije Nobelovu nagradu. Posebnim apsurdom Malagurski naziva demonstracije protiv toga što je Handke ove godine ovenčan tom nagradom.
„Sećam se kada su i mnogi Srbi bili nezadovoljni kada je Marti Ahtisari dobio Nobelovu nagradu, pa niko nije protestovao i pravio ovoliku gužvu, jer mi smo tolerantan narod. Zapravo, u ovakvim situacijama vidi se ko je tolerantan, a ko nije. Sve vreme devedesetih godina prošlog veka pokušavali su da nas prikažu kao netolerantne. Handke je tada video istinu, a sada je vidi i ceo svet“, zaključuje Malagurski.
Istina, u Srbiji je bilo zahteva da se neke javne ličnosti proglase za nepoželjne na našoj teritoriji, na primer Anđelina Džoli kada je snimila svoj rediteljski prvenac „U zemlji krvi i meda“ iz 2012. godine. Međutim, ti zahtevi nisu shvatani ozbiljno i uzeti u razmatranje.
Sve je stvar držanja medijske pažnje
Na pitanje ima li smisla proglašavati javne ličnosti za persone non grata, novinar Zoran Ćirjaković odgovara potvrdno. Sukobi na Balkanu nisu završeni, naglašava on i dodaje da ne predviđa nikakav novi rat. Medijatizacija politike podrazumeva da događaji, odnosi i situacije postoje samo dok su prisutni u medijima. Bošnjaci i Albanci veoma uspešno su koristili javne ličnosti u svoju korist.
„Nije stvar samo o pozitivnom uglu privlačenja pažnje preko ličnosti koje ih podržavaju, već i u ovom, kroz satanizovanja neuporedivo manjeg broja javnih ličnosti, naročito kada govorimo o Bosni, koji su javno iznosili stavove koji idu u prilog srpskoj strani ili izražavaju neki oblik razumevanja za logiku, mehanizme i način kako se obični Srbi i građani Srbije i Republike Srpske odnose prema ratu u Bosni. Tako da to sigurno nije besmisleno“, kaže Ćirjaković.
Dok je odluka prištinskih vlasti prema Handkeu sprovodiva, kako će se ista mera sprovoditi u Kantonu Sarajevo, jer među kantonima i entitetima nema granica, pita se naš sagovornik.
„Ne znam kako će je primenjivati, sem što je Handke prepoznatljiv. Pretpostavljam da bi ga uhapsili pod nekim opravdanjem. Cela stvar je simbolička“, smatra on.
Ceremoniji uručenja Nobelove nagrade za književnost Peteru Handkeu u Stokholmu nisu prisustvovali ambasadori Albanije, Bosne i Hercegovine, Kosova i Hrvatske.
