Srbija je pred Savetom bezbednosti Ujedinjenih nacija pokrenula inicijativu da haški osuđenici služe ostatak kazne u Srbiji.
Predstavnici naše države ujedno su izneli i bojazan zbog postojeće namere Mehanizma za krivične sudove u Hagu (MMKS), koji je zamenio Haški tribunal, da se izmeni decenijska praksa ublažavanja kazni i prevremenog puštanja na slobodu.
Ruanda „presudila“ Srbima
Sagovornici Sputnjika sa dugogodišnjom praksom pred Haškim tribunalom, advokati Toma Fila i Toma Višnjić, ocenjuju za Sputnjik da ne postoje argumenti ni da srpski osuđenici ne služe kazne u Srbiji, niti da im se te kazne ne ublažavaju.
„Svojevremeno smo tražili da naši osuđenici, ako ne mogu u Srbiji, kaznu izdržavaju u Crnoj Gori ili nekoj drugoj okolnoj državi, iz prostog razloga što je tako i lakše za njih, a i jeftinije je za njihove porodice da ih obilaze. To je odbijeno, uz izgovor da im je potrebna saglasnosti Saveta bezbednosti“, objašnjava Fila.
Višnjić dodaje da se SB UN ne izjašnjava tim povodom zbog mišljenja sudija Haškog tribunala 2002-2003. godine, koje je utvrdilo da kazne ne bi trebalo da se služe u zemljama porekla osuđenika.
„Do sada se SB UN pozivao na to mišljenje koje je dato na nekoj sednici sudija, koje nije zvanično ni objavljeno. Ne postoji formalna odluka o tome, već samo mišljenje. Praksa Tribunala u pogledu služenja dve trećine kazne i otpusta prestala je u vreme Teodora Merona, jer ga je Ruanda, za koju je takođe bio zadužen Haški tribunal, napala da prevremeni otpust na slobodu krši prava žrtava“, objašnjava Višnjić.
Prema njegovim rečima, napad na Merona od strane Ruande faktički se preneo i na naše ljude. S druge strane, Fila napominje da su, kad je ovome reč, naši ljudi koji služe kazne sada u stvari — oštećeni.
Srbi služe veće kazne
„Praksa je bila da ako sud nekoga želi da osudi na deset godina, on ga osudi na 15, znajući da poslednjih pet neće biti služeno. Sada ispada da ovaj mehanizam ne primenjuje ovu praksu, pa ispada da naši ljude služe duže kazne nego što je sud predvideo“, kaže Fila.
Višnjić napominje da zbog ovakvog stava Mehanizma osuđenici i dalje robijaju, a imaju povoljna mišljenja država u kojima služe kaznu za otpust i odležali su dve trećine izrečene kazne. On kaže da duže od godinu dana Mehanizam nije doneo nijednu odluku o otpustu, uz razne izgovore.
„Nije normalno da se te odluke ne donose, a pritom se ulazi u koliziju sa državama u kojima ovi ljudi služe kaznu, gde njihov pravosudni sistem priznaje njihovu resocijalizciju i predlaže da se oni puste na slobodu. Tu imamo apsurdnu situaciju da se mehanizam države u kojoj se služi kazna ne poštuje, nego se u obzir uzima neko sudijsko mišljenje koje je dato nezvanično pre deceniju i duže“, ističe naš sagovornik.
Fila dodaje da je Mehanizam izložen raznim uticajima, navodeći kao primer slučaj braće Bitići, koji se protive da Vlastimir Đorđević Rođa bude pušten na slobodu, dok on „ne kaže ko je ubio njihovu braću“.
„To je apsurdno jer čovek to ne zna, i to je više puta isticano i posle svih istraga i utvrđeno“ kaže Fila.
Nijedan od naših sagovornika nema odgovor na pitanje je zašto Srbija pravno pogodna da primi 2.000 naših kriminalaca, koliko ih je u poslednjih godinu dana vraćeno iz sveta u Srbiju na odsluženje kazni, a smatraju je pravno nesposobnom da primi na služenje kazne ljude koji su osuđeni pred Hagom.
Estonci ne vole Ruse, pa ni Srbe
Treba podsetiti da Estonci prave ozbiljne probleme kad god naši predstavnici razgovaraju sa njima o uslovima boravka Milana Martića, Dragomira Miloševića i Milana Lukića u njihovom zatvoru, ili kada se obrate sudu u Hagu sa konkretnim zamerkama. U Estoniji to shvataju kao napad na njihov kazneni sistem i brane se tako što negiraju probleme. Na kraju se to prelomi preko leđa srpskih zatvorenika, koji onda budu pod još većom torturom i nemilošću zatvorske uprave u Tartuu.
Odnos zatvorske uprave prema srpskim zatvorenicima u Tartuu je vrlo bahat i surov. Imaju izuzetno lošu zdravstvenu zaštitu. Martić je dugogodišnji dijabetičar, a leči ga lekar opšte prakse. Nikada nikakve temeljnije analize nisu rađene, iako su svi Srbi ljudi u godinama. Kod lekara ih vode vezane i u kavezu, dok ih pregledaju vezane su im ruke i noge. Pošto ne znaju estonski jezik, ne mogu da kažu doktoru kakve probleme imaju, a prevodioca nemaju.
Haškim zatvorenicima u Estoniji ne dozvoljavaju ni da rade, a obavezni su da plaćaju struju, hranu i sredstva za higijenu. Ne mogu da gledaju televiziju, ukinuti su im srpski satelitski kanali, nije im dozvoljeno da im se iz Srbije pošalje paket. Potpuno su izolovani.
Tortura ide do te mere da Estoncima, koji ne vole Ruse, smeta čak i to što srpski jezik, kojim trojica zatvorenika pričaju, liči na ruski, pa se i zbog toga prema njima neprijateljski odnose.
