Za jednog od njih, književnika Aleksandra Čotrića ovim odlaskom prekinuto je veliko, tri decenije dugo prijateljstvo.
„Sa Zoranom sam se poslednji put čuo telefonom desetak dana pre njegovog odlaska. Teško je govorio i samo je tiho prozborio: ’Nisam dobro‘. Znao sam da je osećao posledice snažnog moždanog udara od pre nekoliko dana i bolesti od kojih je godinama bolovao“, seća se Čotrić poslednjeg razgovora sa prijateljem.
Bio je to, kaže on, jedini put za trideset godina da je Zoran priznao da se ne oseća dobro. Poznat po tome da nikada nikome nije pričao o životnim nedaćama, Zoran Rankić je, podseća Čotrić, želeo da ljudima ostane u lepoj uspomeni, kao vedar, elokventan, ponosan i uspravan.
„Kada to više objektivno nije bio, samo je jednoga dana nestao i niko ga od prijatelja više nije viđao. Postupio je kao jeleni koji se odvoje kad osete da im se približava poslednji čas, da bi „umrli sami“.
Rodoljub i Rusofil
Da je Zoran Rankić bio ne samo rodoljub, već i veliki rusofil, Čotrić ilustruje dugogodišnjom glumčevom navikom da svakodnevno dolazi u restoran „Ruski car“.
„Često je govorio ’daće Bog i brat Putin‘. Čak je izvesno vreme na ručnom časovniku imao podešeno moskovsko vreme. Divno je recitovao na ruskom Puškina, Jesenjina, Majakovskog, Bloka... Zato je za okupljanje i izabrao restoran ’Ruski car‘, u koji je dolazio pre ostalih iz njegovog društva. Već oko devet časova bio je za svojim stolom pored prozora, do Knez Mihailove ulice i dok je sedeo sam, ispijao je kafu, pisao aforizme, pesme i crtao. Imao je raskošni, renesansni dar za umetnost; uz glumački dar pisao je i drame koje je uspešno režirao“, podseća Čotrić.
A u „Ruskom caru“, u društvu koje se oko njega okupljalo, Rankić je „sipao“ šale, kozerije, viceve, dosetke, aforizme. Ponašao se kao na sceni, kaže njegov prijatelj i dodaje da je teško bilo odgonetnuti da li govori ozbiljno ili je to deo neke njegove umetničke predstave. Ta duhovitost prirodno ga je odvela i u aforizam.
„Na stranicama ’Ježa‘ imao je rubriku ’Balkanski nervčik‘, u ’Večernjim novostima‘ kutak nazvan „Aforizmi jednog glumca‘. Ređale su se i njegove zbirke aforizama, među njima i naslov ’Doviđenja, kako ste‘, po kojoj je reditelj dokumentarnih filmova Boris Mitić nazvao svoje ostvarenje posvećeno srpskom aforizmu“, seća se Čotrić.
Kalabić koga su voleli
A razlog zbog kojih je čak i uloge negativaca tumačio tako „da su postajali pozitivci koje je publika zavolela“, naš poznati aforističar vidi pre svega u tome što je Rankić bio „toliko drag čovek“.
„Pričao mi je da je Nikolu Kalabića po zamisli scenarista i reditelja trebalo da odigra tako da ga gledaoci mrze zbog okrutnosti, zločina i izdaje. Međutim, dogodilo se nešto sasvim suprotno: on je ovom liku udahnuo svoju ljudskost i šarm. Tako je Kalabić početkom osamdesetih godina, neposredno posle Titove smrti, kao komandant Gorske garde Jugoslovenske vojske u otadžbini, postao jedan od omiljenih TV likova čiji su se dijalozi prepričavali s najvećim simpatijama“, zaključuje Čotrić.
