Nobelova nagrada Peteru Handkeu biće dodeljena sutra u Švedskoj akademiji u Stokholmu, a čim je proglašen dobitnikom, austrijski pisac je rekao da želi da boravi u Velikoj Hoči i da bi mogli da mu nađu neki smeštaj tamo. Sputnjik se dao u potragu.
Gde je Handke našao mir
Pred kućom smo Srđana Petrovića, kod koga je nobelovac već odsedao. Lako smo je pronašli, jer vas u Hoči svi gledaju u oči i nude pomoć.
„Kod nas je našao duhovnost i neki svoj mir, pronašao je duhovnost među ovim ljudima. Svaki dan je šetao, istraživao, družio se. Pisao je svako jutro za ovim stolom, pio naše vino“, pokazuje nam domaćin Srđan skriveno mesto ispod stoletne vinove loze.
U prostranom dvorištu koje podseća na botaničku baštu prepunu biljaka sa svih meridijana miriše kao u vinskom podrumu. U toku je priprema za pečenje čuvene kosovske loze.
„Poslednji put Handke je ovde bio pre dve godine sa suprugom Sofijom, a prvi pre sedam, kada je došao sa prijateljem iz Svilajnca. U međuvremenu je dolazio sam, počeo je da istražuje, da se zanima za istoriju i kulturu naroda“, objašnjava nam Petrović.
Skromna sobica kraj vinove loze
Iako u kući ima puno soba posebno sređenih zbog gostiju, pisac je izabrao skromnu prostoriju u prizemlju, da bi bio što bliže mestu na kome ispod vinove loze svakog jutra pije kafu i piše.
Sobica u kojoj je vreme zaustavljeno, sa regalom koji je nekada imala svaka srpska kuća, puna je simbola predratne sreće ove porodice. Tu su lutke, fotografije, stari televizor zapečaćen miljeom.
Handkeovu skromnost odaje i činjenica da je, u kući punoj udobnih kreveta, izabrao da spava na kauču, do prozora. Sa jedne police ormara blagosilja Bogorodica Ljeviška, sa zida se smeši devojka s goblena.
Dok razgledamo Handkeovu sobu, domaćini su nas nekoliko puta ponudili kafom. Ali prvo rakija, jutro je, valja se. Handke, kažu, kafu ponekad i preskoči, najviše voli belo vino.
„Naše belo vino obožava, već posle doručka. Obično se rano budi, ima svoj poseban režim. Ustaje oko pet, mi još spavamo, a on je budan. Čita i piše čim ustane, a onda kreće u šetnju, u obilazak Velike Hoče, ode oko sela, obiđe, nema ga po dva, tri sata. Razgleda okolinu, arhitekturu“.
U podrumu gde se čuva omiljeno vino austrijskog pisca, Petrovići skrivaju još blaga, deo arheološkog nalazišta, jedinstvenog u svetu. U vreme cara Dušana u 14. veku Srbi su imali vinovod, jer su porez plaćali u vinu. Bio je dug čak 24 kilometra.
Vino — „Handkeov zavičaj“
„Vino je išlo prirodnim padom od Velike Hoče do Prizrena, Dušanovog grada, prestonice, odnosno današnjeg manastira Svetih Arhangela. Pronašli smo ostatke te opeke od terakote i sačuvali da bi mogli da pokažemo gostima. Handke je oduševljen vinovodom, ovakvih nema nigde, samo na Kosovu i Metohiji, u Velikoj Hoči. Možda uradimo i redizajn njegovog omiljenog vina povodom Nobelove nagrade, umesto ’Zavičaj‘, da bude ’Handkeov zavičaj‘, pošto on voli Veliku Hoču. Nekoliko puta je izjavio da pored zavičaja iz koga dolazi ima i drugi, Veliku Hoču“, priča s ponosom Srđan, koji je šesta generacija vinara u porodici.
Kaže nam da je pisac opet dobrodošao, kao i svi dobronamerni ljudi. I da ga njegov krevet čeka.
Velika Hoča je enklava u Metohiji. Okružena je albanskim naseljima. Pre rata imala je skoro 1.300 stanovnika, danas ih je svega 500. Na malom prostoru sve vrvi od tragova istorije — u koju je Handke zaljubljen. Nazivaju je srpskom Svetom Gorom, ima čak 14 crkava, najstarija je iz 13. veka.
„Patnja na Balkanu proizvela je ekstremne ljude, izuzetno ranjive i izuzetno dobre“, rekao je Handke komentarišući svoj intiman odnos sa stanovnicima ovog mesta, sa kojima je podelio i novac od književnih nagrada.
Pogledajte zašto je i jedan dan druženja sa domaćinima u Velikoj Hoči dovoljan za razumevanje njegove želje da se vrati na Kosovo i Metohiju, u Veliku Hoču.
