Vladajuća koalicija koju sačinjavaju Hrišćansko-demokratska unija (CDU) i Socijaldemokratska partija, iako poznata pod nazivom „velika“, od samog početka je na klimavim nogama.
Trnovit put do formiranja vlade
Naime, nakon saveznih izbora u Nemačkoj septembra 2017. godine, kancelarka Angela Merkel praktično je bila prinuđena da uđe u koaliciju sa socijaldemokratama, jer njena partija CDU sa 32,9 odsto glasova nije mogla samostalno da formira vladu. Nakon višemesečnih pregovora sa tadašnjim liderom socijaldemokrata Martinom Šulcom, Merkelova je u tome ipak uspela, pristajući na to da socijaldemokratama pripadnu ministarstva inostranih poslova, finansija i rada, dok su demohrišćani dobili ministarstva ekonomije i odbrane.
Težak početak „velike koalicije“ dodatno su komplikovala previranja u Socijaldemokratskoj partiji i činjenica da ta stranka sada, po treći put za dve godine, menja rukovodstvo.
Čvrstini nemačke vlade nije pomogla ni prošlogodišnja odluka Angele Merkel da ode sa čela CDU, kako ni činjenica da su dve partije koje političkom scenom Nemačke dominiraju od 1949. godine dodatno oslabljene brojnim porazima na pokrajinskim izborima širom zemlje.
Sve to zajedno skup socijaldemokrata u Berlinu čini izuzetno važnim, tim pre što unutar SPD-a postoji duboka podeljenost na planu ostanka u „velikoj koaliciji“ sa demohrićanima.
Kako za Sputnjik kaže nekadašnji dopisnik „Politike“ iz Nemačke Miroslav Stojanović, na kongresu SPD-a članovi ove partije potvrdiće izbor novog rukovodstva, kopredsedavajućeg Norberta Valter-Borjansa, bivšeg ministra finansija Severne Rajne Vestfalije, i poslanicu u Bundestagu Saskiju Esken, ali će biti određene i dalje smernice rada te partije.
Opstanak „velike koalicije“ pod znakom pitanja
„Prvi put u dugoj istoriji SPD-a na njenom čelu naći će se dve ličnosti čiji je izbor bio sve samo ne očekivan i koje pritom nisu naklonjene koaliciji sa Hrišćansko-demokratskom unijom. Članstvo se, naime, izjasnilo u drugom krugu izbora za neku vrstu autsajdera, ljude koji su gotovo potpuno nepoznati, kako van Nemačke tako i u samoj Nemačkoj. To je neka vrsta revolucije unutar SPD-a, imajući u vidu da su ljudi kao što je Olaf Šolc, vicekancelar i ministar jednog važnog resora kao što su finansije, izašli kao gubitnici“, objašnjava Stojanović.
Sada je pitanje, ocenjuje naš sagovornik, šta će kongres odlučiti o tome kuda dalje socijaldemokrate treba da idu i da li će ostati u „velikoj koaliciji“ sa demohrišćanima ili ne.
„Dvojac koji je pobedio na izborima za šefove stranke računa da treba izaći iz ’velike koalicije‘, koju krive za rapidan pad rejtinga partije. Takođe, oni smatraju da SPD treba da se vrati korenima — socijalnoj pravdi i ljudima koji su tradicionalno bili njihovi, a to su radnici i siromašni slojevi stanovništva. Ipak, novo rukovodstvo je pod velikim pritiskom vrlo uticajnih ličnosti partije koje smatraju da ’veliku koaliciju‘ sa strankom nemačke kancelarke nikako ne treba napuštati, jer je izlazak na nove izbore vrlo riskantan i mogao bi biti fatalan po samu partiju“, napominje Stojanović.
Zato su verovatno, kako dodaje, i novi kopredsednici stranke poslednjih dana malo stišali svoje „radikalne“ stavove o napuštanju vladajuće koalicije.
„Oni, međutim, traže nove pregovore sa demohrišćanima oko određenih stavki, a tu su u prvom redu pregovori oko satnica jer žele da povećaju cenu rada, i traže pregovore i poboljšanja vezano za paket ekologije i klime. Konzervativci kancelarke Merkel, s druge strane, odbijaju bilo kakve pregovore oko sporazuma koji je već postignut kada se ulazilo u treći turnus koalicije“, ukazuje Stojanović.
Tri opcije za Merkelovu
Turbulentni događaji na nemačkoj političkoj sceni odvijaju se upravo na polovini četvorogodišnjeg mandata nemačke vlade, kada se i svodi saldo dosadašnjeg rada. Pitanje je šta će se dogoditi ukoliko kongres SPD-a da nalog rukovodstvu da ide na nove pregovore sa demohrišćanima, a ovi to odbiju.
„U tom slučaju nastaje veoma dramatična situacija za nemačku političku scenu i Angelu Merkel, jer onda ostaju tri varijante. Prva je da se raspišu novi izbori, kojih se plaše i socijaldemokrate i konzervativci, koji takođe u poslednje vreme stalno gube na izborima, a druga je da se ide na manjinsku vladu, što opet Merkelova ne bi želela jer bi tada svaki čas morala da traži pomoć drugih stranaka da bi nešto progurala. Treća opcija je takozvana ’Jamajka‘ koalicija demohrišćana sa Zelenima i liberalima, sa kojima je Angela Merkel već nešto pokušala da uradi 2017. godine i nije uspela“, kategoričan je Stojanović.
Zeleni, kako kaže, odbijaju tu koaliciju jer im političke akcije skaču, i računaju da bi za dve godine, na novim izborima, bili u daleko boljoj poziciji da diktiraju svoje uslove, ko god tada bude u poziciji da formira vladu.
U svakom slučaju, zaključuje Miroslav Stojanović, situacija u Nemačkoj je vrlo dramatična, a instrukcije kongresa SPD-a odrediće dalji tok događaja na političkoj sceni te zemlje.
