Izgradnjom raketnog sistema „Iskander M“ rešeno je nekoliko prilično revolucionih zadataka, piše vojni ekspert Dmitrij Kornjev. On precizira da je stvoren kompleks koji garantovano pogađa posebno važne ciljeve sa dve rakete. Te rakete se aktiviraju sa iste lansirne rampe. Uz to, kompleks mora biti sposoban da koristi rakete raznih tipova. Najzad, kompleks treba da postane osnovna udarna komponenta obaveštajno-udarnog sistema koji bi osiguravao da se nanosi udar po ciljevima koje otkriju obaveštajne službe.
Šta omogućava oružanim snagama da reše ove zadatke?
Prevaziđene rakete „Tačka“
Krajem 1970-ih godina ruska vojska u sklopu SSSR-a bila je opremljena sa dva glavna raketna sistema: već potpuno zastarelim operativno-taktičkim kompleksom 9K72 „Elbrus“, poznatijim kao balistička raketa „Skad“, i u tom trenutku relativno savremenim raketnim taktičkim kompleksom „Tačka“.
Karakteristika kompleksa „Tačka“ je bila znatno veća autonomija — lansirane rampe nisu zahtevale veliki broj mašina i agregata, koji su bili deo borbene opreme starih raketnih sistema tipa 97K2. Lansirana rampa kompleksa „Tačka“, po dobijanju koordinata cilja, samostalno je nišanila raketu.
Nakon lansiranja, rampa je odmah mogla da napusti mesto sa kog je otvorena vatra. To je postalo moguće zahvaljujući upotrebi kompaktne rakete malih dimenzija na čvrsto gorivo, kao i zbog savremene opreme za navođenje rakete.
Postoji jedan minus: „Tačka“ je imala kratak domet (do 70 kilometara u prvim verzijama) i relativno slabu bojevu glavu. Kompleks „Tačka“ bi mogao da nadoknadi malu snagu bojeve glave upotrebom nuklearne bojeve glave, ali ovo bi u potpunosti onemogućilo upotrebu raketa u sukobima manjih razmera.
Dve rakete za dva cilja
Na kraju je odlučeno da se izgradi raketni kompleks, čija bi lansirana rampa mogla da nosi ne samo jednu, već dve rakete. Te rakete je trebalo da budu snažnije po svojim udarnim sposobnostima, i sposobne da reše zadatke ne samo na taktičkom dometu (do 150 km), već i na operativno taktičkoj dubini odbrane protivnika (do 300-500 km).
Ovo je trebalo da garantuje uništenje skoro svih ciljeva, čak i bez upotrebe nuklearnih bojevih glava. Pored toga, ruski naučnici su radili na povećanju efikasnosti kompleksa, ne samo putem smanjenja broja potrebnih pomoćnih mehanizama i agregata, već i upotrebom naprednije opreme za ciljanje raketa i digitalnih sistema za prenos informacija.
U početku je planirano organizovanje akcija sa izviđačkim avionom M-55, koji je trebalo da uoči cilj u dubokom zaleđu protivnika i da dâ ciljne oznake novim raketnim kompleksima „Iskander“, koji su, sa svoje strane, morali odmah da pogode otkrivene ciljeve. Takve mogućnosti je imao kompleks još na početku projektovanja, krajem 1980-ih i početkom 1990-ih.
Jedan pogodak može da reši sve
Krajem 1990-ih obnovljeni kompleks „Iskander M“ je dobio mogućnost da pored balističkih, primenjuje i krstareće rakete. Štaviše, ovo bi se moglo obaviti jednom lansiranom rampom, što značajno proširuje sferu primene novog višenamenskog sistema.
Na primer, krstareće rakete se mogu upotrebiti protiv brodova ili za nanošenje maksimalno neprimetnog udara, odnosno u uslovima kada upotreba balističkih raketa može biti otkrivena uz pomoć svemirskih sredstava neprijateljske obaveštajne službe.
Ostaje da se doda da u savremenim uslovima, uz odgovarajuću opremu i softver, čak i jedan nišandžija kroz poseban terminal može preko sigurnosnog komunikacionog kanala, posmatrajući cilj, da formira i pošalje lansiranoj rampi naredbu za upotrebu raketa.
Zašto? Na primer da uništi veoma važan cilj, koji se nalazi u pogođenom području raketnog sistema. Jedan tako visoko precizni udar može da odluči ishod čitave operacije ili čak rata. I naravno, takve impresivne nenuklearne sposobnosti „Iskandera M“ su više nego aktualne u situaciji kada strateškim nuklearnim snagama preti, recimo, upravo raspoređeni sistem protivraketne odbrane ili nosač aviona koji bi se neočekivano pojavio blizu obala Rusije. Na taj način, nenuklearni sistem postaje sredstvo strateškog odvraćanja.
