Nova sezona u pozorištu KPGT otvorena je ove nedelje Handkeovim komadom „Psovanje publike“, u režiji Ljubiše Ristića. Predstavu je, između ostalih, došao da pogleda i naš slavni režiser Puriša Đorđević, koji je sa nama podelio jednu anegdotu od pre dvadeset godina.
„Bombardovanje Beograda. Tada sam stanovao u ulici Đure Salaja i, naravno, nisam se krio“, počinje režiser svoje svedočenje za Sputnjik.
Tokom jedne noći Puriša je osetio da je raketa proletela pored njegove ulice.
„Ujutru sam gotovo istrčao napolje i video da je, nažalost, bila pogođena zgrada Televizije Beograd. U to vreme imao sam psa. Kako vlasniku kućnog ljubimca savest nalaže, izveo sam ga u šetnju nekoliko časova nakon udara. Prošetali smo do pogođene zgrade u Takovskoj. Muk, nigde žive duše. Onda sam primetio jednog čoveka koji mi je stajao okrenut leđima. Gledao je te strašne ruševine. Nisam hteo da ga uznemiravam. Čovek se u jednom trenutku okrenuo, ugledao me je i prokomentarisao nešto na nemačkom, kao: ’Lep pas‘“.
Puriša mu se obratio na istom jeziku: „Mogu da govorim nemački.“
Čovek ga je iznenađeno pogledao i onda su zajedno nastavili da šetaju.
„Ćutali smo, nisam ga ništa pitao, ali mi je veoma prijalo njegovo prisustvo. Sa nekih sto metara od nas video sam da nam u susret nailaze dvojica, trojica pisaca koji su imali sastanak sa njim u onoj kafani na Tašmajdanu. Kada su nam se približili i prepoznali me, viknuli su — ’Otkud ti, Puriša, sa Handkeom‘“.
Večera u Moskvi
Peter Handke je, prema Đorđevićevim rečima, bio vrlo zaintrigiran kada je saznao da je tog jutra šetao sa jednim od naših najistaknutijih filmskih režisera, pa je zakazao sledeće viđanje.
„Dopalo mu se što mu nisam ispričao ko sam i šta sam, kao što nije ni on meni. Onda je usledio poziv i otišli smo na večeru u hotel ’Moskva‘, gde je on stanovao. Tamo sam upoznao i njegovog prevodioca, koji ga je godinama pratio. Razgovarali smo malo na nemačkom — koliko je moje poznavanje tog jezika dozvoljavalo — i na francuskom. Kada sam hteo da pođem, Handke je uzeo jedno parče dobre hartije i napisao ’Vale! (pozdrav) Handke‘. I to još uvek čuvam.“
Đorđević se na kraju razgovora ukratko osvrnuo i na Handkeovu književnost.
„Ne mogu mnogo sa profesionalne strane da pričam o Handkeu, iz prostog razloga što ja njega više poznajem kroz filmove. Ako bih hteo o njemu da kažem nešto najlepše — to je onda njegov scenario za film ’Nebo nad Berlinom‘. Taj film je, u stvari, suština literarnog pejzaža ili stila Handkea“, dodao je režiser za Sputnjik.
