Uoči koncerata, gost Sputnjika Momčilo Bajagić Bajaga ne krije uzbuđenje zbog činjenice da će 24 gudača, 10 duvača i 50 horista, zajedno sa bendom, izvoditi dug spisak hitova sa njegovim potpisom.
„Imamo 22 ozbiljno urađena aranžmana za veliki orkestar i hor. Verujem da će to biti nešto potpuno novo za publiku, nešto što ljudi od nas do sada nisu ni čuli ni videli“, otkriva Bajaga za „Orbitu kulture“.
Bend obeležava 35, a „dobri i fini dečko“ — kako su vas okarakterisale junakinje filma „Mi nismo anđeli“ — obeležava 41. godinu profesionalnog rada. Da nije, ipak, u pitanju neka greška?
— Nije reč o greškama, to je 35 godina rada mog benda, a s obzirom da sam pre toga šest godina svirao u „Ribljoj čorbi“, meni je to sada već, Boga mi, 41. godina profesionalnog rada. Tri i po decenije je veliki period, i mi smo jedan od retkih bendova koji je minimalno menjao članove. Saša Lokner, Žika Milenković, Miroslav Cvetković i ja smo tu od 1984. godine. Lepo je da to proslavimo profesionalno, ali i privatno, jer smo prijatelji, a to treba da se slavi.
Hteli su me hitovi
Sa 14 godina ste prvi put svirali i opredelili se za muziku. Da li ste tako rano znali da je to — to?
— Nisam baš znao sto odsto, ali mi se to najviše sviđalo od svega ponuđenog. Da, u osmom razredu sam počeo da sviram gitaru sa ekipom iz kraja, i to je bilo amaterski negde do mojih nepunih 18 godina, kada me je jedan od drugara iz tih bendova pokojni Rajko Kojić pozvao na audiciju za „Riblju čorbu“. Odem i — prime me. Bio sam mlad, nisam mnogo toga znao, mislio sam, recimo, da se muzika snima direktno na ploču. Ali uleteo sam u bend malo starijih ortaka koji su imali više iskustva od mene, naročito Bora, koji je iza sebe imao „Suncokret“, pa Miša Aleksić sa „S.O.S“, već su imali iskustvo, snimali ploče i nastupali na televiziji i radiju. Tu sam za šest godina naučio kako funkcioniše posao u rok muzici i to mi je puno pomoglo kada sam 1984. godine odlučio da se osamostalim i napravim svoj bend.
Da li je tačno da su pesme koje ste tada počeli da pišete bile suviše nežne za Čorbu, da li je to bio jedan od razloga odlaska?
— Bora i ja smo različit tip autora, ali u početku sam u „Ribljoj čorbi“ uglavnom ja pravio muziku. Jer Bora je bio najbolji tekstopisac tog vremena i bilo bi glupo pisati na njegovom albumu, to je kao kad bi vam Arsen Dedić rekao da mu napišete nešto... Ali su me hteli hitovi. Radio sam muziku za Borine tekstove „Dva dinara druže“, „Evo ti za taksi“, „Nemoj srećo, nemoj danas“, „Ja sam se ložio na tebe“... Imam samo tri teksta kod „Riblje čorbe“ — „Kad hodaš“, „Ja sam se ložio na tebe“, „Muzičari koji piju“, i ne mislim da je to malo.
Da li ste prvim albumom „Pozitivna geografija“ hteli da ponudite to nešto drugačije od „Čorbe“?
— Ali ja sam već svirao tri godine u hard-rok grupi i počeo sam da pravim malo drugačije stvari od „Čorbe“. Pred „Pozitivnu geografiju“ ponudio sam Bori sve te pesme sa albuma, i plus „Kad hodaš“ i „Muzičari koji piju“. Njemu su se te dve svidele i njih sam snimio za „Čorbu“. Ostale za sebe. Desilo se da je taj album doživeo veliki uspeh, s obzirom da je sniman u kućnim uslovima, u jednom iznajmljenom stanu u Kosovskoj. Kornelije Kovač mi je bio prvi producent, on me je i naterao da snimim tu ploču.
Da nije bilo votke ne bi bilo ni „Ruskog voza“
Kažete da je najlakše napraviti prvi album, zar nije upravo suprotno?
— Najlakše je zato što čitav život imaš vremena da razmišljaš o tome šta bi snimio na svom prvom albumu, ja sam o tome razmišljao najmanje pet godina. A za potrebe snimanja smo pravili svakakve ludosti. Sećam se da nam je za pesmu „Tamara“ bilo potrebno da neko nešto priča na ruskom, da bi se atmosfera pojačala, i onda se neko setio jedne gospođe sa Radio Beograda koja stalno čita vodostanje na ruskom. Uzeli smo njen snimak i sve je ispalo u redu, pošto se ona tiho čuje. A to što se čuje u „Tamari“ je — „reka Dunav 127, reka Tisa“...
Tamara, ali i neke druge pesme, stvorile su utisak da u radu imate celu jednu rusku fazu. Imate neki poseban osećaj za Rusiju?
— Imam izmišljenu rusku fazu — iz nje je „Tamara“, i stvarnu rusku fazu, iz koje je „Ruski voz“. Sećam se kada je nastala pesma... Bili smo u nekom ogromnom selu, mislim da se zove Ivanovo, ili možda Gomelj... Bio je neki kišni dan, mi čekamo koncert, Žika je već imao muziku... Ja dođem kod njega u sobu, sednemo, bilo je tu malo i votke... Tada je bila neka kao polu-prohibicija, nije bilo lako da se nađe piće, ali srećom — to su bile one male flaše od pola litra... Možda da nije bilo toga, ne bi bilo ni pesme „Ruski voz“.
Prvi kontakt sa Rusijom za Vas je bio odlazak na Olimpijadu omladine i studenata 1985. godine?
— Tada je išla cela delegacija iz Jugoslavije — „Indeksi“, „Mostarske kiše“, „Tanec“, „Bijelo dugme“ i mi. Tada smo prvi put videli Moskvu i to nam je bio totalni šok. Kad vidiš Crveni trg ne možeš da ostaneš ravnodušan, ja nikada do tada nešto tako nisam video. Kao da su me spustili na neku drugu planetu. Rusija ima neki svoj poseban fazon.
Pred Vama je nekoliko koncerata, da li ste napravili repertoar, kako uopšte pravite selekciju, s obzirom da ne možete otpevati sve?
— Pre desetak godina svirali smo tri dana u Sava centru, i to svaki dan različit repertoar, potpuno druge pesme. Ali sada nećemo to da radimo. Sada ćemo da napravimo jedan dobar veliki koncert od dva i po časa, možda i malo jače, sa izborom u koji smo ubacili dosta pesama koje nismo svirali dugo.
