Autor ovom postavkom zatvara više nego plodnu izlagačku sezonu na teritoriji Srbije, a izložba koja će biti otvorena do 15. decembra deo je zajedničkog prikupljanja radova iz beogradske i pariske faze rada autora. Gostujući u emisiji „Orbita kulture“, Đorđević je otkrio šta je to „simptomatično“ kada je izložba „SIMPTOM“ u pitanju.
„To je skoro pa najveći materijal koji je skupljen na jednom mestu — što iz privatne arhive, što iz privatnih kolekcija, što sa mesta po kojima su se vukle te slike, crteži, kolaži. Zahvaljujući ovoj postavki možemo da vidimo jednu genezu rada — kako se taj rad razvijao i stasavao kao neki organizam. Izuzetno mi je drago što je došlo do realizacije te izložbe. Treba osvežiti pamćenje na činjenicu da smo imali jednog velikog slikara“, objašnjava umetnik za Sputnjik.
Crtež kao lični oblik disanja
Izloženi radovi obuhvataju period 2015—19. godine, sa malim izletima u dublju prošlost kao referentnu tačku poetike autora. S obzirom na to da je u pitanju vrlo obimna postavka, materijal je podeljen u pet prostorija.
„Radovi u jednoj određenoj skupini dobijaju život za sebe. Tu se dešavaju razna iznenađenja. Dela će biti podeljena po sobama, te sobe će imati nazive poslednjih izložbi koje su se dešavale po određenim ciklusima. Čini mi se da će to da bude jedan lep ispit, koji se nadam da ću da položim“.
Prema rečima našeg sagovornika, u pitanju su različite tehnike, ali dominiraju radovi na papiru — od klasičnog crteža do kolaža.
„Pokušaću da predstavim sve ono što papir podnosi i kako papir može da se izrazi kroz neki svoj jezik. Crtež je za mene uslovno rečeno lični oblik disanja, a tu će biti i slika — ulje na platnu. Bilo je tu nekih naznaka da bi možda mogla da se pojavi i neka skulptura, ali se ispostavilo da je previše komplikovano ovog puta“, ističe Đorđević u razgovoru za Sputnjik.
Milorada Batu Mihailovića naš sagovornik doživljava kao umetnika koji će ostati upamćen po rasnom, zdravom slikarstvu između šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Ipak, Đorđević priznajte da su njih dvojica na planu tematike koja preovladava na njihovim platnima dijametralno suprotni umetnici.
„Bata je bio čovek koji je zaslužan za prodor jedne migracije umetnika. Ono što se malo zna jeste da je on pružao ozbiljnu logistiku mnogim umetnicima koji su kasnije postali jaka imena kada je u pitanju pre svega teritorija Pariza. Naša potencijalna tačka spajanja je jedan žar prema poslu, jedan grad koji je na neki način obeležio razvoj naše unutrašnje i spoljne konstrukcije (Pariz) i ulje na platnu — slika“.
Nadrealno slikarstvo realnije od stvarnosti
Svoje umetničko delovanje Mate Đorđević karakterišete kao tragediju koja proždire realnost. Autor u najavnom tekstu izložbe ističe da ima utisak da se o njemu i njegovom radu govori sa nekim višim oblikom prezira, kao da je nekoga udario ili pregazio automobilom.
„Život je jedna vrlo komplikovano dosadna stvar. Život može čak da bude odvratno dosadan. Stvaranje je opet neka vrsta ignorisanja realnosti — kako kaže Niče. Mene je uvek čudilo kako ljudi uslovno prihvataju neke oblike slikarstva kao neku nadrealnost, a realnost te slike je vrlo čudna jer je realnija od samog života tog koji je tako banalan, jednostavan. Način na koji čovek živi je jedna vrlo sumnjiva avantura. Život životinje ili život dece ima neki uzvišeni momenat. A ljudi kako odrastaju i sazrevaju, oni postaju kao neki manekeni nesreće. Moje slikarstvo se vezuje za neke opskurnije stvari, ali možda je to baš neko izgnanstvo. Možda je život sam po sebi pakao, a nešto izvan života može da bude neka metafizička teritorija u koju može da se useli slikarstvo“, naglašava likovni umetnik.
Na pitanje kako se oseća pred otvaranje izložbe i koju emociju priželjkuje da izazove kod posmatrača, Đorđević je nedvosmislen:
„Nadam se samo da će na tu izložbu da dođe neko prosto i dobro čeljade i da će ti radovi da ga usreće. Ako se to desi — ta izložba je uspela. Neki umni čovek, koji je pametniji od mene. To mi je značajnije nego da prodam celu izložbu. To stvarno mislim“, zaključuje slikar za Sputnjik.
