Fukujamina ideja sada se čini nastranom i naivnom, piše Stiglic, a kredibilitet neoliberalizma, „kao najsigurnijeg puta ka opštem prosperitetu, danas se nalazi na izdisaju. Baš kao što i treba da bude“, jer, „posle 40 godina, brojke su pristigle: rast je usporen, a plodovi tog rasta u najvećoj su meri otišli manjini na vrhu... Obični građani (...) imaju pravo što se osećaju prevarenim“.
Kako u bogatim tako u siromašnim zemljama, ukazuje Stiglic, „elite su obećavale da će neoliberalna politika“ – politika „nižih zarada i kresanja važnih državnih programa“ – „dovesti do bržeg ekonomskog rasta i da će korist od toga imati svi, uključujući i najsiromašnije... Sada doživljavamo političke posledice ove velike obmane: nepoverenje u elite, u ekonomsku 'nauku' na kojoj je neoliberalizam zasnovan“ – reč nauka Stiglic ovde upadljivo stavlja pod znake navoda – „i u korumpirani politički sistem koji je sve to omogućio“.
Sve u svemu, upozorava ovaj nobelovac, „neoliberalizam će bukvalno doneti kraj našoj civilizaciji“, a „jedini put napred, jedini način da spasimo našu planetu i našu civilizaciju, jeste ponovno rađanje istorije“.
Možda deluje neočekivano, ali, svojevrsna potvrda ovih oštrih reči Džozefa Stiglica još pre tri godine stigla je iz institucije koja je glavni zagovornik neoliberalne agende otvaranja tržišta inostranom kapitalu, privatizacije i umanjivanja uloge države.
Grupa vodećih ekonomista Međunarodnog monetarnog fonda, naime, u jednom radu koji nije dobio pažnju kakvu zaslužuje postavila je pitanje „da li je neoliberalizam precenjen“, i dala potvrdan odgovor – zato što je, naveli su, „prilično teško detektovati benefite u vidu povećanog rasta“, zato što je, nasuprot tome, „cena sprovođenja neoliberalne agende, u smislu povećane nejednakosti, veoma izražena“, i zato što tako „povećana nejednakost ugrožava i nivo i održivost rasta“.
Da li neoliberalizmu zaista dolazi kraj, i da li je to zapravo dobra vest za najveći deo čovečanstva? Koja je alternativa neoliberalnoj dogmi, i kako bi trebalo da izgleda to „novo rađanje istorije“ koje priželjkuje Džozef Stiglic? Ili će neoliberalna forma globalizma ipak trijumfovati, kako u intervjuu „Njujork tajmsu“ ovih dana predviđa milijarder Džordž Soroš?
U „Novom Sputnjik poretku“ o ovim su pitanjima razgovarali filozof prof. dr Milan Brdar i novinar Slavoljub Kačarević.
„Liberalizam je do svog kraja došao još u ekonomskoj krizi 1929. godine – koja je prevaziđena upravo zahvaljujući intervenciji države kakvoj se liberali protive – a do sada je preživeo zato što je preimenovan u neoliberalizam“, ukazuje prof. Brdar. „Međutim, i on je do svog kraja došao izbijanjem svetske ekonomske krize 2008. godine.“
O bliskom kraju neoliberalne ideologije i kraju onog kraja istorije koji je objavljen njegovim trijumfom, skreće pažnju Slavoljub Kačarević, „govori već i činjenica da je pre 20 godina jeretičkom i retrogradnom proglašavana kritika neoliberalizma, a danas bi se takvim mogle nazvati pohvale na njegov račun“.
Ali kako i pohvaliti sistem čiji je nusproizvod, ili pak prirodna posledica, materijalno raslojavanje koje deluje zastrašujuće. Podaci organizacije „Oksfam“, naime, pokazuju da je tokom prošle godine bogatstvo milijardera uvećano za 900 milijardi dolara, po stopi od oko dve i po milijarde dnevno, tako da 26 najbogatijih pojedinaca poseduje koliko i 3,8 milijardi ljudi u donjoj polovini čovečanstva.
„Ove brojke upozoravaju da se nalazimo u istorijskom trenutku koji ne može da ima budućnost. To je ubedljivo svedočanstvo da priče o privatnoj inicijativi koja podstiče rast i vuče u napredak gube svaki smisao,“ uveren je Slavoljub Kačarević. „Problem je, međutim, u tome što u ovom trenutku nema nove ideologije koja bi nadomestila ovu koja odlazi.“
No to bi moglo da dovede do povratka ideologiji za koju se smatra(lo) da je „klinički mrtva“, ukazuje Milan Brdar: „Propast neoliberalizma, koja se ogleda u koncentraciji bogatstva kod malog broja ljudi i ogromnoj većini osiromašenih i prevarenih koji jednim radnim mestom ne mogu da obezbede egzistenciju, stvara pretpostavke za ponovno vraćanje marksizmu, zbog njegovih zahteva za uspostavljanjem socijalne pravde.“
Osim socijalnog raslojavanja, vladavina neoliberalizma ugrozila je i same temelje demokratije koju ova ideologija tobože zagovara. Džozef Stiglic piše: „Simultani gubitak poverenja u neoliberalizam i u demokratiju nije ni koincidencija ni puka korelacija. Neoliberalizam potkopava demokratiju već 40 godina... Ako vodeći predsednički kandidat u ekonomiji u razvoju izgubi naklonost Vol strita, banke će povući svoj novac iz te zemlje. Glasači će onda biti suočeni s teškim izborom: Da se povinuju Vol stritu, ili da se suoče s teškom finansijskom krizom. Kao da Vol strit ima više političke moći nego građani jedne zemlje... Čak je i u bogatim zemljama običnim građanima rečeno: 'Ne možete da sprovodite onu politiku koju želite.'“
„Smrt demokratiji doneli su vladavina banksterskog kapitala, političara i medija koji su pod njegovim uticajem“, izričit je Milan Brdar.
„Pogubnim se“, dodaje Slavoljub Kačarević, „pokazao taj uticaj transnacionalnog kapitala s Vol strita na bilo koju zemlju koja bi mu se suprotstavila, čak i ako pokušava da vodi politiku koja je u interesu naroda te zemlje; mi smo sve to videli i na sopstvenom iskustvu. I zaista se postavlja pitanje kako taj kapital staviti pod kontrolu.“
Možda i zato, Džordž Soroš u „Njujork tajmsu“ izražava uverenje da će se „klatno istorije uskoro vratiti na njegovu stranu“, napominjući da su izbor Donalda Trampa, bregzit i slični događaji koji su ugrozili neoliberalnu agendu bili samo privremena „skretanja“ koja su prevazišla svoj vrhunac.
Slavoljub Kačarević veruje da je Sorošev optimizam neopravdan, ali i da to ne znači da razlozi za brigu ne postoje: „Taj sistem, koga oličava Soroš, teško će uspeti da natera svet da nastavi da ga trpi, i to mu i jeste glavni problem. Opasnost se, međutim, sastoji u mogućnosti izazivanja nekog velikog rata koji bi zamaglio suštinu ovog sistema koju vidimo, i koja je nepodnošljiva.“
