Tako smo ovog 29. novembra zajedno zaokružili jedan važan datum srpske kulture i obeležili jubilarni rođendan našeg, po mnogima, najvećeg živog srpskog pesnika.
Vi ste i pre osamdesete odlučili da budete mlađi, pa još mlađi… Od juče, posle promocije nove knjige, najavljujete da ćete ponovo da se rodite… I, dobro, ko ste Vi danas, Matija, kako se to „ćerate“ s vremenom? Znate li da svetska industrija lepote za taj „anti-ejdž“ recept ne bi žalila novaca?
— Kao što ste rekli, napisao sam prvo „Kad budem mlađi“, pa „Kada budem još mlađi“, tako da je bilo logično da se ponovo rodim. A to znači — prvi put sam se rodio ne znajući za to i ne učestvujući u tome. Nit’ sam birao kada ću se roditi, ni gde ću se roditi. Pa sam odlučio da sada to preuzmem u svoje ruke i da ja o tome odlučujem. I rekli ste da ćete mi postaviti osam pitanja. To samo znači da nula nije broj i da sada razgovarate sa jednim osmogodišnjakom, što će reći — ne znam kako izgledaju stariji ljudi kada su osamdesetogodišnjaci tako mladi i sveži.
Kako se porodica nosi sa tim živahnim osamdesetogodišnjakom: ćerke, sestra, brat, sinovci, unuci… Imate utisak da ponekad požele da Vas vrate u vreme pre poslednje knjige — u prenatalno doba?
— Tu se već mi takmičimo ko je od koga stariji i opet ispada da sam ja najmlađi. Negde sam već spomenuo da u mojoj porodici trijumfuje slovo „LJ“. Tako se zvala, sa tim slovom „LJ“ je bila ona koja je rodila Ljudmilu i Olju, tako se zvao moj brat, a i sestra — Ljubo i Ljubica. A rodilo ih je ono latinično „V“, koje, kada se okrene naopačke — postaje ćirilično „LJ“. U tom znaku smo mi živeli i, hvala Bogu, još živimo.
Da li Vas veseli što, pored maternjeg, govorite i crnogorsko-srpsko-bosansko-hrvatski jezik ili smatrate da ste to davno savladali i imenovali knjigom „Kuku i lele“? Da li je dobar taj prevod — „Kuku i lele“?
— Svaki naš čovek je u naše vreme postao poliglota. Govori po nekoliko jezika, a za svaki tvrdi da je autohton i jedini. Jedna žena koja je sudski tumač u Beču je imala vizit-kartu sa poređanim svim tim jezicima i pokazivala mi je tu kartu i pričala je kako se u sudu ne mogu čudom načuditi da ona zna sve te jezike, a da je to, u stvari, sve jedan jezik i da se neki narod sa sobom tako duhovito šali. A što se prevoda tiče, to je prvi put da nešto dobija u prevodu, a gubi u originalu.
Imate li nameru, sada kada ste 80 godina mlađi, da nam konačno kažete šta Vam je to davno rekao „jedan čoek“ i kakve su to tajne sadržane u rečima, toliko snažne da nam od njih svima „zubi popadaše“? I da li se i Vama od tog čoeka — zanebesalo?
— Jezik je naša najvrednija ustanova i u njoj imamo više nego igde drugo. Ponavljao sam više puta da nemamo ni u jednom arhivu, ni u jednoj biblioteci, ni u jednom muzeju, ono što imamo — u jeziku. I da je na našem, srpskom jeziku, stvoreno toliko besmrtnih dela koja su ovenčana najvećim nagradama i priznanjima. A taj jezik je rađao svoje pesnike. I to ih je rađao u svim vremenima, u najtežim vremenima. Ono što je najvrednije, stvoreno je u najtežim vremenima, u petovekovnom ropstvu. Ali i dan danas se u najtežim uslovima i tamnicama stvara ono najvrednije što imamo. Da spomenemo Petera Handkea, koji je dobio Nobelovu nagradu, a smatraju ga najvećim majstorom i najrafiniranijim sinom nemačkog jezika. To je bio i razlog da bude ovenčan, a da sve drugo biva nevažno i sporedno. A sad ste imali priliku da je švedska princeza bila u Sarajevu, pa su kod nje tamošnji funkcioneri urgirali da ona pozove na odgovornost Nobelov komitet, jer su oni nju zamenili sa Đurom Pucarom i mislili da ona stalno može da poziva na odgovornost Nobelov komitet i da ih smenjuje ili postavlja i da im naređuje koga da nagrađuju.
Da li mladi osamdesetogodišnjak Matija ima nameru da i u budućnosti istrajava u stavu da je Kosovo najskuplja srpska reč? Ovo je, ipak, vreme velikih rasprodaja, možda je trenutak da potražite neku jeftiniju?
— Ali to je kasno. Ona je na prestolu našega jezika to mesto zauzela pre šest vekova. I to je rečeno i rešeno jednom zauvek. I tu nema nikakve revizije.
Očekujete li da Vam prijatelji čestitaju rođendan na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu? Hoće li biti lajkovanja, šerovanja, retvitovanja?
— Biće. I već se celo jutro pretvara moj telefon u lonac i titra kao na plotni. Svaki život je, u stvari, jedno umetničko delo. I toga mi postajemo svesni tek naknadno. A od nas zavisi kakvo je to delo. Ali bez obzira šta mi radimo, sama činjenica da živimo trebala bi da bude najvažnija kreacija i najvažnije delo svakoga čoveka. Kao što kaže moj imenjak Prota Matija Nenadović, koji je pod starost napisao memoare, posvećujući ih samo svojoj deci, a kada ih je njegov sin objavio, ispostavilo se da su to najlepše napisani memoari na srpskom jeziku. A oni, kao što znate, počinju tako što je taj početak proglašen boljim početkom od Šatobrijanovih memoara, koji su do tada slovili kao prvi i najlepši. A to je otprilike bilo ono kao što stari hrast kada dođe vreme počne da gubi grane, tako i čovek, i ja, evo, osvrćem se na svoj život i ne nalazim ništa u mom životu zbog čega bi me moja savest prekorevala. Živeo sam tako da su vojskovođe čekale zapovesti iz mojih usta, a opet sam doživljavao da na noge ustajem pred onima koji su mi sluge bili. A to je nauk da se u dobru ne ponesete, a u zlu ne ponizite.
Rođeni ste u istom danu kad i Brozova Jugoslavija, ali je ona, za razliku od Vas, poklekla i nestala. Da li zato što nije bila od tvrdog rovačkog kamena?
— Veliki deo moga života ovaj dan se čestitao Republici. A od nedavno se čestita — meni. A to je dan Svetog apostola Mateja. A Svetog apostola Mateja je bio prekrio onaj vodopad u Jajcu. Ta država koja je u Jajcu stvorena, niz taj vodopad se i obrušila i nestala. Tako da smo se ujedinili sa verom da smo jedno, razjedinili sa uverenjem da nemamo ništa zajedničko i da nam niko nije dalje od onih sa kojima smo bili zbratimljeni.
Na početku beše ljubav… Niko svoju ženu nije opevao za večnost tako kao Vi. Da li i na ovoj rođendanskoj torti gore svećice koje je davno upalila Vera Pavladoljska?
— Stevan Raičković, koji je imao sličnu sudbinu — ostao je udovac i pisao je onda ljubavne pesme svojoj preminuloj dragoj — mi je kazao: „Nije to isto što sam ja napisao dok je ona bila živa, što je videla svojim očima, i ono što sam pisao posthumno“. Duško Radović, koji je, takođe, rođen na današnji dan, mi je postavljao razna pitanja koja se nisu mogla čuti od nekog drugog, a i ja se toga nisam setio. On me je pitao: „A ko se još osim tebe oženio sa svojom prvom ljubavi?“.
Srećan rođendan Matija!
