Lajčaku mandat ističe u februaru, kada su u Slovačkoj najavljeni izbori, a on je sâm, navodno, već stavio do znanja da se u budućnosti neće ograničiti na nacionalnu funkciju.
Njegov eventualni izbor bio bi, sa stanovišta Brisela, ali i Lajčaka samog, logičan sled događaja u karijeri ovog slovačkog diplomate, čija je sudbina u međunarodnoj diplomatiji čvrsto vezana za prostor bivše Jugoslavije.
Šta očekivati od Lajčaka kad je u pitanju Kosovo
Šta od naizgled nasmejanog i vedrog Slovaka možemo da očekujemo, ako bude imenovan na mesto specijalnog izaslanika EU za Zapadni Balkan? Ovaj nekadašnji član Komunističke partije Čehoslovačke i diplomac čuvenog Moskovskog državnog instituta međunarodnih odnosa (MGIMO) u međunarodnu diplomatsku arenu ušao je 1999. kao šef kabineta tadašnjeg slovačkog šefa diplomatije Eduarda Kukana, koji je te godine bio imenovan za specijalnog izaslanika generalnog sekretara UN za Balkan.
Nakon toga su se nizale funkcije vezane za naše prostore; imenovanje za šefa diplomatije ili (neuspela) kandidatura za generalnog sekretara UN izgledaju kao prolazne epizode u Lajčakovoj karijeri u poređenju sa njegovim aktivnostima na Balkanu.
On je dobar poznavalac balkanskih prilika i ministar je spoljnih poslova države koja nije priznala nezavisnost Kosova, naglašava nekadašnji jugoslovenski diplomata Zoran Milivojević.
Tako bismo, uz šefa evropske diplomatije Žozepa Borelja, na važnim mestima u EU imali predstavnike dveju zemalja koje nisu priznale samoproglašenu nezavisnost južne srpske pokrajine.
„Da li će on biti izaslanik za region ili samo za dijalog između Beograda i Prištine, to ne znamo. Ako je za dijalog, onda bi od njega moglo da se očekuje i trebalo bi da se očekuje da se razgovori vode kao statusno neutralni; da bi EU, ako želi da podigne svoj ulog i dinamiku i da se preporuči kao neko ko je validan da se taj dijalog nastavi kako treba, morala da ostane na statusno neutralnoj poziciji. Lajčak bi to mogao bolje da demonstrira nego neko drugi ko bi dolazio iz zemlje koja je priznala samoproglašenu nezavisnost Kosova“, kaže naš sagovornik.
Sinhronizovani Brisel i Vašington
Međutim, treba imati u vidu da je Lajčak blizak zapadnim interesima i ciljevima, dodaje Milivojević i da će se kao takav zalagati za sprovođenje tih interesa — da se sva otvorena pitanja, prvenstveno pitanje Kosova i pitanje BiH, rešavaju tako da ceo prostor Zapadnog Balkana uđe u zapadnu sferu interesa.
„Ono što je sasvim jasno, ako ga EU imenuje za specijalnog izaslanika, to je potvrda da oni pitanju Kosova i Metohije daju poseban značaj. Da se tu ne radi samo o stvarima koje bi trebalo da pomognu proces evrointegracija, već i da se rešavaju pitanja koja su zapadnoj sferi interesa u prioritetu“, smatra Milivojević i dodaje da će pitanje evrointegracija biti rešeno tek kada EU razreši svoje unutrašnje dileme.
Za stručnjaka za međunarodne odnose sa banjalučkog Fakulteta političkih nauka Željka Budimira, Lajčak je predstavnik diplomatije pritisaka.
„On sigurno ne dolazi kao specijalni predstavnik da bi Srbija ili BiH brže ušle u EU. On dolazi zbog dva velika procesa — pritiska na Beograd radi priznanja nezavisnosti samoproglašenog Kosova i pritiska na Sarajevo radi centralizacije vlasti i ubrzavanja evroatlantskih integracija“, kaže Budimir.
Iako slanje specijalnog izaslanika znači da Brisel ne želi da bude isključen iz procesa na Balkanu, ova dva strateška cilja sinhronizovana su sa Vašingtonom, dodaje on.
Istakao se u Crnoj Gori
Nakon što se dokazao kao Kukanov asistent u rešavanju balkanskih sporova, Lajčak je imenovan za slovačkog ambasadora u Jugoslaviji, Makedoniji i Albaniji sa sedištem u Beogradu. Svaka sličnost sa „malim Šengenom“ je slučajna. U Beogradu je važio za jednog od najmlađih i najistaknutijih članova diplomatskog kora. Rado je davao intervjue i iznosio stavove, organizovao je događaje koji su sivoj i masivnoj, socrealističkoj zgradi slovačke ambasade na Novom Beogradu udahnuli život.
Njegova pojava je nagoveštavala da se radi o zvezdi u usponu, pa se niko i nije začudio kada je nastavio da se bavi balkanskim pitanjima, prvo kao lični izaslanik prvog šefa evropske diplomatije Havijera Solane u Crnoj Gori, a potom i kao visoki predstavnik međunarodne zajednice u BiH.
U Crnoj Gori Lajčak je imao ključnu ulogu u organizovanju referenduma o nezavisnosti. Posredovao je u dijalogu između vlasti i opozicije, a njegov predlog bio je da se referendum proglasi uspelim, ako se za nezavisnost izjasni više od 55 odsto glasača.
U BiH je na mestu visokog predstavnika smenio Nemca Kristijana Švarc-Šilinga i za razliku od njega, koristio Bonska ovlašćenja.
„Kao i svaki drugi visoki predstavnik i njegova je funkcija bila da nameće zapadno viđenje političkog sistema BiH, iako je bio u senci svojih agresivnijih kolega, Pedija Ešdauna i Volfganga Petriča. On je radio isti posao, nema tu ključne političke razlike“, kategoričan je Budimir.
