„Očigledno je da vlasti strahuju od eventualnog prelivanja nemira iz zemalja koje se graniče sa Kolumbijom, pošto se i tamo dešavaju protesti ili ozbiljni politički nemiri“, kaže za Sputnjik Rajko Petrović iz Instituta za evropske studije.
„Vlasti Kolumbije odlučile su da zatvore kopnene granice sa svim susednim državama od ponoći 20. novembra, do 5 časova ujutru 22. novembra, zbog velikog protesta koji će biti održan u četvrtak“, saopštila je kolumbijska migraciona služba.
„Odluka se odnosi na sve kopnene i rečne granice sa Brazilom, Venecuelom, Peruom i Ekvadorom. Ova mera ima za cilj da se osigura puna bezbednost tokom manifestacija koje će se održati u različitim regionima zemlje u četvrtak 21. novembra“, dodaje se u tekstu.
Nastavak tihog građanskog rata
Prema Petrovićevim rečima, građani protestuju zbog paketa reformi koje želi da sprovede predsednik Kolumbije Ivan Duke, a reč je o ozbiljnim promenama radnog i penzionog sistema, kresanju radničkih prava i privatizaciji u javnom sektoru, zbog čega je nezadovoljstvo građana enormno.
Uz to, važno je istaći da je Kolumbija verovatno najveći politički saveznik Sjedinjenih Američkih Država na južnoameričkom kontinentu i ima izrazito zaoštrene odnose sa Venecuelom.
„Naravno da svaka neoliberalna vlada u Južnoj Americi sprovodi mere takozvane ’čikaške škole‘, odnosno ’šok terapiju‘ kojom želi da skreše sva javna davanja, da liberalizuje tržište, dovede strane kompanije i tako dalje. Mada, možemo reći da Ivan Duke mnogo više strahuje zbog nezadovoljstva građana, zbog toga što nije uspeo da postigne dogovor sa militantnom paravojnom grupom FARK“, ističe sagovornik Sputnjika.
Petrović podseća da vlasti u Kolumbiji već decenijama vode građanski rat sa FARK-om, a da je Ivan Duke došao na vlast pre nekoliko godina „na talasu nezadovoljstva građana takvom situacijom i uz obećanja da će postići dogovor“ sa gerilcima.
Duke je, dodaje naš sagovornik, to delimično uspeo pre nekoliko meseci, međutim, ponovo je došlo do zaoštravanja i zato se u Kolumbiji „praktično nastavlja tihi građanski rat“.
Gerilci u narko-biznisu
„Kolumbija je ogromna zemlja u kojoj ne postoji kontrola države i vojske na celoj teritoriji“, ističe Petrović.
„Tu su, pored FARK-a, čije trupe deluju u nepristupačnim delovima i zabačenim mestima i gradovima Kolumbije, naravno i široko poznati narko-karteli, poput onoga iz grada Kali, na jugozapadu zemlje, tako da ta zemlja već decenijama nije potpuno funkcionalna, jer centralna vlast iz Bogote ne može u potpunosti da nametne svoju volju na svim delovima teritorije“, kaže Petrović.
FARK je, u principu, militantna levičarska grupa, međutim, i ona se povezuje sa narko-kartelima. Osnovan je 1964. godine i njegove ideje su se vremenom menjale i teško je reći da su oni revolucionarna oružana grupa, kao što su bili 60-ih i 70-ih godina, kada je talas levičarskih protesta potresao Latinsku Ameriku.
Petrović procenjuje da se danas FARK najviše bori da održi svoju dominaciju na nekim plantažama koke i nad trgovinom drogom, i podseća da je ta, navodno levičarska organizacija, u svojim aktivnostima odnela preko 200.000 života do sada.
Pitanje od milion dolara
On dodaje da FARK i narko-karteli kontrolišu teritoriju od oko 90.000 kvadratnih kilometra, što je približno veličini Srbije.
Postoje mape koje su izradile bezbednosne strukture Kolumbije, ali i nekih drugih zemalja, gde se jasno vide ta područja, prvenstveno na jugu, jugoistoku i jugozapadu Kolumbije, za koja se smatra da su u ogromnoj meri prekrivena plantažama koke.
„Teško je imati precizne podatke, zbog toga što tamo vojska i policija praktično i ne mogu da pristupe, odnosno mogu u slučajevima kada je reč o velikim konfliktima. Sasvim sigurno je Kolumbija i danas država koja je najveći proizvođač i distributer koke, koja, naravno, svoj put nalazi na različite načine do najvećeg tržišta, a to je SAD“, naglašava Petrović.
Na pitanje da li i centralna Vlada Kolumbije učestvuje u narko-biznisu, Petrović odgovara da je to „pitanje od milion dolara“, i dodaje da, po njegovom mišljenju, postoje nekakvi prećutni dogovori između ove, kao i prethodnih vlasti, sa narko-kartelima.
Kolonijalni mentalitet
Kolumbija se, prema njegovim rečima, ni po čemu ne razlikuje od drugih latinoameričkih zemalja, u kojima vekovima postoji jedan princip koji se naziva kacikizam, a građani nisu, nažalost, uspeli da se oslobode kolonijalnog mentaliteta iz doba španske vlasti.
„Nažalost, mnogi građani se osećaju podanicima određenih glavešina koje kontrolišu neku teritoriju određene države. Takav je slučaj i sa tim narko-kartelima. Nažalost, tamo građani imaju daleko veće poverenje i poštovanje prema vođi narko-klana iz njihovog mesta nego prema centralnoj vlasti, jer u tim rubnim područjima koja su nesigurna, baš kao i u Meksiku, Brazilu i drugim zemljama, vlast se, na neki način, prećutno povukla“, ističe naš sagovornik.
„U tim predelima vlasti ne garantuju građanima sigurnost i zato su oni orjentisani na saradnju sa narko-kartelima“, naglašava Petrović.
Vrela latinoamerička jesen
Međutim, Petrović smatra da će, bez obzira, na „zatvaranje granica“, u Kolumbiji doći do nemira i dodaje da je ministarka unutrašnjih poslova Kolumbije Nensi Gutjerez izjavila da su lokalne vlasti dobile naređenje da koriste sva neophodna sredstva kako bi obezbedile mir i bezbednost na ulicama.
„Takođe, spekuliše se da je i ministar odbrane Karlos Olmes Truhiljo naredio raspoređivanje vojske u Bogoti i drugim većim gradovima“, dodaje Petrović. On misli da se spremaju veliki potresi, jer je Kolumbija područje koje je već decenijama u konfliktnoj zoni.
„Dodatni vetar u leđa građanima može dati situacija u drugim južnoameričkim zemljama, jer se na primeru Čilea videlo da ogroman pritisak građana može da proizvede tektonske promene, ne samo u strukturi vlasti, već u celokupnom političkom sistemu. Mislim da ćemo, kao što smo imali pre nekoliko godina takozvano arapsko proleće, sada imati nešto što možemo nazvati vrela politička latinoamerička jesen, i da su vlasti Kolumbije i te kako svesne toga“, kaže naš sagovornik.
Petrović smatra da se u Kolumbiji može očekivati sličan scenario kao u Boliviji, zato što je, bez obzira na tragičnu i komplikovanu istoriju države, reč o nečemu što je bez presedana — „da je jedna zemlja odlučila da se praktično na dva dana izoluje od drugih“.
