Za „ol inkluziv“ hotele, verujemo, svi su čuli, ali za „ol inkluziv“ pogrebna preduzeća malo ko, osim onih koji su igrom nesrećnih okolnosti upoznali njihove „aranžmane“. Ali, na stranu sa nedoličnim crnim humorom — stvar je mnogo ozbiljnija.
Jovanoviću je priču o pogrebu na kome su opelo pokojniku držali lažni sveštenici, ispričala prijateljica kojoj, kako kaže, nema razloga da ne veruje.
„To me, iskreno da vam kažem, ne iznenađuje, zato što živimo u vremenu u kome se svakom profesijom može manipulisati. Nijedna nije pošteđena. Jedino što se ponekad iznenadimo na šta su ljudi sve spremni“, priča on.
Porodici pokojnika u jednom mestu u Srbiji preduzeće za pogrebne usluge, pored onih uobičajenih stvari, ponudilo je i da angažuje sveštenike za opelo — u paketu. Porodica je iz praktičnih razloga pristala, a skrušeni „sveštenici“ održali su opelo, prema Jovanovićevim rečima, „malo čudno“. Međutim, pošto se radi o porodici koja ne posećuje često crkvu i ne zna ko je paroh zadužen za njihovu parohiju, kada su otišli u svoju crkvu, saznali su da „sveštenici“ sa opela uopšte nisu iz njihove parohije. Štaviše, pretpostavljaju, na osnovu toga kako su očitali slovo pokojniku, da se uopšte i ne radi o pravom svešteniku.
Opelo za ateiste
U slučaju koji Jovanović navodi radi se o ljudima koji ne idu redovno u crkvu. Međutim, opelo je nešto što praktikuju svi, bez obzira radi li se o vernicima ili ateistima i da li idu redovno u crkvu ili ne. Radi se, prema Jovanovićevim rečima, o obredu koji je imanentan ljudskom rodu od najstarijih vremena. Zbog toga bismo mogli da kažemo da je prestup koji je napravljen sa lažnim sveštenicima utoliko veći.
„Radi se o osećaju usađenom u čoveku, koji nas definiše kao ljudska bića“, objašnjava naš sagovornik.
„Gledano čisto biološki, mi smo jedina živa bića na ovoj planeti koja imaju obred koji se zove sahrana. Čak se negde kaže da najstariji zabeleženi primer sahrane datira od oko 160.000 godina pre Hrista. Dakle, možemo reći da, otkada imamo homo sapiensa, imamo neki pojam o transcendenciji, neki pojam o zagrobnom životu. Tako da ta potreba nekako definiše čoveka kao ljudsko biće“, objašnjava on.
„Ne možete da sahranite bližnjeg, pa čak ni osobu koja vam nije blizak prijatelj, kao kućnog ljubimca. Čovek oseća da opelo sa sobom nosi nešto važno, nešto bitno i ima potrebu da čin ispraćanja na drugi svet ipak bude svečan“, dodaje Jovanović.
„Postoji potreba u našem narodu da se taj čin sprovede na određeni način koji je u našem narodu uobičajen, a to je da, pošto smo mi u većini pravoslavni, na groblje izađe pravoslavni sveštenik i da se zajedno sa narodom pomoli za pokojnika i da očita opelo“, kaže on.
Instant kafa, instant sahrane
Vraćajući se na pripovest o lažnim sveštenicima koje je angažovala „ol inkluziv“ pogrebna agencija, Jovanović kaže da se radi o posledicama potrošačkog mentaliteta, koji se uvukao u sve pore naših života. Čak i u takve trenutke kada se opraštamo od pokojnika.
„Nekada je u našem narodu, a to znaju stariji ljudi, bilo potpuno normalno i uobičajeno da pokojnik bude u domu čitavu noć, najčešće je bio na stolu u kući. Tako su njegovi bližnji mogli da se oproste od njega i da se pomole Bogu. Nama je danas sve, čini mi se, postalo instant. Mi smo instant kultura. Instant nam je kafa, instant su nam krompirići, nažalost, imamo i instant sahrane“, kaže Jovanović.
Jovanović apeluje na sve koji moraju nekoga da sahrane da povedu računa kome se obraćaju. Da, kako kaže, imaju svest o tome da se manipulacije mogu dogoditi i da o tome povedu računa.
