Vašington kontroliše „neposlušne zemlje“ Latinske Amerike organizovanjem državnih udara, potkupljivanjem korumpiranih političara i finansiranjem proameričke nastrojene opozicije. Razlozi su jednostavni. S jedne strane, Monroova doktrina koja podrazumeva da zapadna polulopta predstavlja isključivu sferu interesa SAD. S druge strane, tu su ekonomski i strateški interesi. U slučaju Bolivije, reč je o gasu i litijumu. Kontrola nad bolivijskim gasom omogućava kontrolu susednih zemalja, a litijum je strateški resurs važan za industriju električnih automobila.
Bivšeg bolivijskog predsednika Eva Moralesa ni popularnost u narodu nije mogla da zaštiti od „evromajdanskog“ scenarija. Iako je vekovima glavni sinonim za demokratiju volja naroda, u doba američkog imperijalizma to postaju interesi Vašingtona i krupnog kapitala.
Izbori pokazali šta narod želi
Aleksandar Harlamenko, šef Instituta za Latinsku Ameriku Ruske akademije nauka, ističe da nije postojalo stvarno nezadovoljstvo u narodu, što su izborni rezultati i pokazali.
„Morales je dobio skoro 50 odsto glasova i to 10 odsto više od svog protivnika, ali čitav razvoj događaja je rezultat ’izvoza obojenih revolucija‘. Počele su masovne demonstracije na ulicama, prvo u istočnim delovima Bolivije gde vlast kontrolišu desničari, a potom i u zapadnim delovima gde pretežno živi indijanska manjina koja je uvek podržavala Moralesa. Demonstranti su pribegavali nasilju, terorisali stanovništvo koje podržava Moralesa i tražili njegovo svrgavanje s vlasti“, rekao je Harlamenko.
Jedan isti scenario — dve različite zemlje. Baš kao što je 2005. godine Viktor Juščenko optužio Viktora Janukoviča za izbornu krađu, tako je i glavni protivnik Eva Moralesa, vođa „Građanskog društva“ Karlos Mesa optužio vladajući režim za isti zločin. Mirni protesti su se brzo pretvorili u nasilno preuzimanje vlasti, a početkom novembra je došlo i do prvih žrtava koje su služile kao povod za lov na predstavnike vladajuće partije.
Harlamenko naglašava da su i u Ukrajini i u Boliviji izborna krađa i korupcija korišćene kao glavni argumenti za nezadovoljstvo, a male radikalizovane grupe za stvaranje stanja haosa.
Bolivija nije Ukrajina
„Ulične demonstracije imaju za cilj da stvore utisak narodnog nezadovoljstva. Pritom, ako uporedimo situaciju u Boliviji i onu u Ukrajini pre izbijanja revolucije, bolivijski narod je imao mnogo manje razloga za nezadovoljstvo. Za vreme vladavine Moralesa Bolivija je ostvarila visok nivo ekonomskog rasta, poboljšalo se blagostanje naroda, a pripadnici indijanske manjine su prvi put postali punopravni građani“, rekao je Harlamenko.
Kada je 2005. godine Morales došao na vlast, zemlja je prolazila kroz duboku ekonomsku krizu, vođene su borbe oko prirodnih resursa, beležen je negativan ekonomski rast, a prihod po glavi stanovnika bio je nekoliko puta manji nego 1978. godine.
Država je već u toku prve godine Moralesovog predsedničkog mandata uspela da povrati suverenitet nad ekonomskom politikom, socijalna davanja su povećana za 45, a siromaštvo smanjeno za 25 odsto. Da bi postigao ove rezultate, Morales je započeo borbu sa međunarodnim korporacijama.
Naime, proces privatizacije bolivijskog energetskog sektora, sproveden 1996. godine, podržali su MMF i Svetska banka kao deo neoliberalnog plana za privlačenje stranih ulaganja. Od tog trenutka do dolaska Moralesa eksploatacija prirodnih resursa se nalazila u rukama američkih („Enron“), holandsko-britanskih („Šel“) i argentinskih (JPF) kompanija. Morales je nastojao da nacionalizuje sve strateške industrijske grane, a u tom procesu su pored američkih i britanskih, stradale i španske, francuske i brazilske kompanije. Svakog Prvog maja Morales bi u čast Praznika rada nacionalizovao neku od kompanija koje su se nalazile pod kontrolom stranih investitora.
Nakon što je 2010. godine započeo svoj drugi predsednički mandat, Morales je obećao da će smanjiti zavisnost ekonomije od prirodnog gasa i ruda, te da će pokrenuti državne kompanije za proizvodnju papira, cementa, gvožđa i litijuma. Za vreme njegove vladavine, sprovedene su agrarne reforme, uvećana kupovna moć stanovništva, stvorena srednja klasa, a ekonomisti su počeli da nazivaju Boliviju „južnoameričkim tigrom“.
Prema mišljenju ruskih eksperata, bez obzira na uspešno sproveden državni udar u Boliviji, pozicija SAD na zapadnoj hemisferi je na klimavim nogama. Jegor Lidovski, direktor Latinoameričkog instituta „Ugo Čavez“ u Moskvi, ističe da Amerikanci gube svoje pozicije u Latinskoj Americi, jer u mnogim zemljama, počevši od Čilea, Argentine, Brazila, pobeđuju leve antiameričke koalicije. On dodaje da iako SAD nisu uspele da skinu sa vlasti Madura u Venecueli, zbog podrške Rusije, Kine i Turske, američkom politikom postaju razočarani i njihovi dosadašnji partneri.
