Najava novih kineskih projekata u Srbiji, poput dolaska kompanije „Huavej“ u Kragujevac, o čemu je Kancelarija za IT Vlade Srbije sklopila Memorandum o razumevanju s kineskim gigantom, samo je još jedna potvrda da dve zemlje, kako je rekla i Brnabićeva kineskim domaćinima, dele zajedničku ekonomsku viziju, ocenjeno je u emisiji „Svet sa Sputnjikom“.
Prema rečima dr Stevana Rapajića iz Instituta za međunarodnu politiku i privredu, za malu zemlju poput Srbije velika je privilegija što je predsednik Si najavio da će je ponovo posetiti. Rapajić podseća da je Kina od 2008. uložila u Srbiju oko 10 milijardi dolara, a u regionu je više dobila samo Grčka, oko 11 milijardi. Međutim, kako ističe, Srbija je specifična, jer iako je okružena zemljama EU, ima posebne odnose sa Kinom, koja je jedna od prioriteta njene spoljne politike.
„Srbija ima i stratešku prednost: ona nije članica EU i s tim u vezi ne mora da podnosi nikakve izveštaje i pita Evropski parlament da li nešto smemo ili ne smemo. Možemo da napravimo kakve god hoćemo ugovore sa Kinom, da opet imamo otvorenu putanju, a da nas s druge strane to ne sprečava da pregovaramo i napredujemo ka EU“, objašnjava Rapajić.
Kineski model menadžmenta
Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu dr Slobodan Aćimović smatra da dolazak kompanija poput „Huaveja“, HBIS-a ili „Ci Đina“ mnogo znači za Srbiju, jer s njima dolazi i model ekonomskog menadžmenta koji očigledno daje izvanredne rezultate. Kao primer navodi podatak da je Železara u Smederevu prošle godine postala prvi izvoznik iz Srbije: proizveli su dva miliona tona čelika sa 5.000 zaposlenih, što je Železara proizvodila pre 30 godina sa 15.000 zaposlenih.
Slični su rezultati u Boru gde Kinezi zaokružuju sistem, pa pored topionice ulažu i u preostale rudnike, a mnogo se očekuje i od dolaska „Li Longa“, treće po veličini fabrike guma u svetu.
Tu je projekat tehnoloških parkova u Borči i Smederevu, koji treba dodatno da poveže Srbiju s kineskim investitorima u oblasti visokih tehnologija.
Uspeh kineskog modela upravljanja, slaže se Rapajić, pokazuje i primer grčke luke Pirej koju su kupili Kinezi i potpuno je transformisali.
„Ima nečeg u tom konceptu poslovanja, pa čega god se dohvate Kinezi, to postaje malo ekonomsko čudo“, primećuje ekspert.
Bivši dopisnik srpskih medija iz Pekinga Milorad Denda dodaje da je važna komponenta oslanjanje na nauku — Kina ima najveći broj istraživača u svetu koji su motor razvoja, zahvaljujući čemu je od 1978. godine 35 puta uvećala ekonomiju, dok je, poređenja radi, Britaniji trebalo 100 godina da udvostruči svoju ekonomiju.
Tajnu kineskog uspeha Rapajić vidi u državnom kapitalizmu i u tome što Kinezi planiraju 100 godina unapred. Voleo bi, kaže, da i Srbija primeni nešto od kineskih iskustava: primera radi, da umesto stranih favorizuje domaće investitore i njima daje subvencije, a ako strani dolaze, da insistira na transferu tehnologije.
Svet na prekretnici
Po oceni Dende, skup u Šangaju odslikava nastajanje novih ekonomskih odnosa u svetu koji je na raskršću — ili će krenuti putem saradnje, ili putem protekcionizma, kako to vide pre svega SAD.
One koji zagovaraju takav put, treba odmah pitati otkud to da je francuski predsednik Emanuel Makron na istom skupu u Šangaju potpisao ugovore vredne 15 milijardi dolara, ili zašto je nešto slično nemačka kancelarka Angela Merkel radila tokom posete Kini pre mesec dana.
„Kakav će to ’maligni ekonomski uticaj‘ kineske kompanije širiti u Francuskoj, ili u Nemačkoj? To je ona vrsta aršina koja ne važi za velike zemlje u Evropi i za SAD, nego samo za male. Reč je o nastojanju da se te zemlje drže u poslušnosti i na uzici pre nego što ih možda jednog dana ne propuste u EU. Svođenje svetskih odnosa na narativ o ruskoj i kineskoj pretnji koji se lansira iz centara moći na Zapadu, vodi ka izgradnji tabora po novom ideološkom ključu kapitala i profita“, uveren je Denda.
Eu traži alternativu za „Pojas i put“
Upozorenja Srbiji koja stižu sa Zapada zbog sve tešnje saradnje sa Kinom, Rapajić shvata kao strah od konkurencije jer su, kaže, kineski krediti izuzetno povoljni, posebno u okviru projekta „Pojas i put“.
„Ono čega se oni pribojavaju, jeste da će slabe ekonomije postati ekonomski zavisne od investicija od Kine, pa čak to porede s Maršalovim planom, jer je to bio politički program — damo vam novac, a onda očekujemo nešto zauzvrat. Kina, međutim, do sada nije pokazala nikakvu nameru da se meša u političke procese u zemljama u kojima je investirala“, navodi Rapajić i dodaje da Zapad zasad nema odgovor na kineski „Pojas i put“.
EU sada, napominje on, traži odgovor kako da se suprotstavi tom investiranju Kine u Evropu i pandan „Pojasu i putu“, pa je lansirala tzv. strategiju povezivanja.
„Njihova ideja je da EU i Nemačka predstave trećim zemljama svoje institucije, biznis modele i vrednosti kao alternativu kineskom ’Pojasu i putu‘. Problem je što se tu Nemačka pominje odvojeno od EU, kao da nije njena članica, što je znak da EU boluje od birokratskog zamora. KP Kine ne boluje od tog zamora i kreira svoje ideje politikom na dugi rok, a ima ogromne mogućnosti i kapital da to sprovede. ’Pojas i put‘ je ekonomska ideja Kine da se približi celom svetu, a to nudi svima“, kaže sagovornik Sputnjika.
Strah od konkurencije
Po mišljenju Aćimovića, zamerke Srbiji sa Zapada zbog saradnje s Kinom samo su „igra prestola između velikih igrača“, dok Denda ističe da je reč o strahu da će kineske kompanije biti ovde konkurentnije.
Istovremeno, Kinezi nas, za razliku od Zapada, ne uslovljavaju, a iako je, prema njegovim rečima, važna i politička podrška Kine Srbiji po pitanju Kosova, ta podrška je dosledna i bez ikakve trgovine.
„Peking bi imao isti stav prema našem teritorijalnom integritetu sve i da nema ni dolara investicija u našu privredu“, kaže Denda.
Realnost je, nadovezuje se Rapajić, da EU, recimo, da bi vam dala kredite, insistira na određenim standardima, a ima i neke uslove, dok je ono što radi Kina osveženje u vidu direktne komunikacije i fer-pleja.
„Kontekst političkih odnosa u svetu se promenio, a mi smo konačno uhvatili dobar voz. Nikad niko više ne sme da odustane i smanji dobre odnose sa Kinom i Rusijom koji su napravljeni u poslednjih nekoliko godina. To ne znači da treba da smanjimo odnose sa zapadnim zemljama, nego samo da ih posmatramo ravnopravno i gledamo svoj interes“, sumira profesor Aćimović.
Za Rapajića je aktuelna slika međunarodnih odnosa takva da „Kina ima akciju, a Amerika reakciju“, a „Pojas i put“ je toliko duboko zagazio u mnoge zemlje u svetu, da će EU i Sjedinjenim Državama biti teško da mu se suprotstave.
