„Istina da je Peter Handke dobio Nobelovu nagradu najbolje potvrđuje ideju kako nikada ne treba priznati nezavisno Kosovo“, rekao je Kusturica na početku predavanja, koje prenosi portal „Iskra“.
Po rečima Kusturice, u slučaju Kosova i Handkea vezivno tkivo je najpre „nepopustljiva vezanost naše pravoslavne kulture za individualnost, za čovečnost“, a „najbolji srpski primer upravo je Petar Handke — individualista, kao što je bio i Ivo Andrić“.
„Obojica su disciplinu katolika pretvorili u emocionalnost pravoslavca, čime spajaju dve inače nespojive krajnosti evropske kulture“, reči su Kusturice.
„Nobelov komitet, kako i sam autor kaže, izveo je dokaze o njegovoj nevinosti, znači da je bio na listi krivih, samo zbog toga što je mislio drugačije i što se izražavao drugačije o istoj temi koja je bila ideologizovana. Pred nama je dug put da svoju nevinost dokažemo, ali moramo da je dokazujemo. Mi smo u Handkeu pronašli svog arheologa“, istakao je Kusturica.
On je naglasio da razvojni put Petra Handkea upravo po iracionalnoj osnovi može da se veže za sudbinu srpskog naroda, jer njegova literatura, za razliku od Andrićeve, ne nastaje na istorijskim frakturama i velikim društvenim promenama.
„On izmiče svim prepoznatljivim šemama, ali, u vremenu gašenja moralnog diskursa koji prati iščezavanje hrišćanske kulture, veliki pisac ne pristaje na krah morala i to je ključna tačka njegovog okretanja prema nama. On zna da je svaka civilizacija nastajala na visokim moralnim načelima“, rekao je Kusturica.
„Srpske države su se kretale usponima, stranputicama i padovima, s jedne, ali i večnom nadom i verom u pravedan život i slobodu, s druge strane. Teritorija Kosova i Metohije, ono što se na Zapadu zove ’muterland‘, izgubljena je 1389. godine, ali je i vraćena vojnom operacijom 1912. godine. Ko bi razuman rekao kako je moguće posle petsto godina čudo da se desi i da teritorija koja čini temelj jedne kulture u Prvom balkanskom ratu bude vraćena onome kome pripada? Ko bi razuman nešto slično pretpostavio 1830. godine, kada je teritorija konačno oslobođena od vojnika Otomanske imperije!? Razuman niko, posebno ne oni sa smislom za realnost, kakvih je oduvek bilo, a danas ih ima malo i previše“, rekao je Kusturica.
„Srpski narod je svaku pobedu skupo platio. Bio je na pobedničkoj strani u Balkanskim ratovima, kasnije izgubio milion i četiristo hiljada ratnika u evropskom ratu za civilizaciju, kako je borbu u Prvom svetskom ratu nazvao maršal Klemanso. Sa dva antifašistička pokreta u Drugom ratu, izgubio je još jedan milion stanovnika i bio brutalna žrtva nemačko-hrvatskog nacizma i transnacionalnih obaveštajnih podvala Velike Britanije. Kada je nedavno, u Poljskoj, obeležen početak Drugog svetskog rata, tamo su bili pozvani Nemci, koji su taj rat i započeli, i Hrvati. Nije bilo Rusa i Srba. Organizatori obeležavanja Hitlerove invazije na Poljsku ne samo da su preskočili istorijsku činjenicu da se aneksija Češke republike desila godinu ranije, pre dogovora Molotov-Ribentrop, nego i da je Hitler za aneksiju Sudeta imao prećutnu saglasnost Engleske i Francuske. Šta bi bilo da su se, recimo, Englezi i Francuzi već tada suprotstavili Hitleru? Da li bi Drugi svetski rat bio tako krvav i da li bi bolest i opsesija jednog naroda od Bizmarka do Hitlera mogla da se odvrati od snova o prisvajanju Krima, moravsko-vardarske doline, kontrole puta do Soluna i Bliskog istoka“, nastavio je Kusturica.
„Kako da ih odvratimo od redovnog bombardovanja naše prestonice i gradova u Srbiji i Republici Srpskoj? Da li je prekjuče preminuli genije fizičar upravo njihova žrtva, jer je odrastao uz zračenja koja su posejali u bombardovanju 1999. godine? Niko ne može da izvede dokaz da je navod tačan, ali može da ga nasluti. Ali tu je tačka na kojoj se preseca naš susret sa velikim piscem. Da nismo trpeli istoriju, ne bismo imali ni tako velikog prijatelja“, kaže Kusturica.
„Da li onda, ako želimo da u budućnosti budemo braća sa ljudima kao što je Peter Handke, imamo pravo da prestanemo da verujemo u čuda i da se u tako promenljivom svetu neće ponovo desiti obrt na Kosovu? Ovo nije poziv na čekanje od petsto godina. Tu nam brzina o kojoj smo govorili i o vremenima koja se menjaju idu u prilog. U vremenu kada su nagrade postale važnije od onih koji ih primaju, ponajviše zbog brzine kojom se ti propagandni filmovi odvijaju, Handke je vratio ličnost i delo na pozornicu. Učinio je to bez dodvoravanja javnom mnenju, toliko karakterističnom našim liberalima i njihovoj braći i sestrama i na Zapadu i na Istoku. On je vratio dostojanstvo liku i delu, kako se nekada govorilo, i nije slučajno da je dodela Nobelove nagrade kod fakir-fukare širom Balkana probudila trijumfalizam slugu koje su u glas grunule na Handkea“, zaključuje Kusturica.
