Najveća opasnost leži u litijumskim baterijama. Pri proizvodnji baterije emituju se otrovi i fina prašina i velika količina ugljen-dioksida.
Kako električna vozila dobijaju sve veću popularnost, potencijalne posledice postaju sve strašnije.
Jedan od važnih aspekata koje treba uzeti u obzir, jeste količina prirodnih resursa koja se koristi za proizvodnju baterija koje pokreću električne automobile. Za njihovu proizvodnju prerađuje se 250 tona spodumena i 750 tona fiziološkog rastvora da bi se napravila tona litijuma, zavisno od primenjene metode.
Litijum u Čileu, izvor sreće ili nesreće?
Takođe, postoji neposredniji uticaj na životnu sredinu tokom proizvodnje minerala potrebnih za litijumske baterije.
Da bi se pristupilo podzemnim ležištima salarne slane otopine, rastvor se ispumpava na površinu. Slanica ostaje u jezeru i isparava nekoliko meseci ili godina, sve dok najveći deo rastvora ne nestane isparavanjem. Salarni slani rastvori su veoma koncentrovani i pored litijuma obično sadrže i kalijum i natrijum, što sve ukupno dovodi do iscrpljivanja podzemnih voda.
Da bi se proizvela tona litijuma, potrebno je izvući 1.900 tona vode. Ova metoda proizvodnje već utiče na poljoprivrednike u regionima u blizini lokacija za proizvodnju litijuma. U regionu Salar de Atakama u Čileu 65 odsto regionalnih voda se koristi za proizvodnju litijuma.
Sa druge strane, naučnici naglašavaju i socijalni aspekt. Kobalt je važna komponenta litijum-jonskih baterija, a glavne svetske rezerve kobalta nalaze se u Demokratskoj Republici Kongo, gde se eksploatiše radna snaga, a u procesu proizvodnje učestvuju čak i deca.
Opasnost od korišćenja litijumskih baterija
Osim skupe proizvodnje, u ekološkom smislu postoji i problem recikliranja i skladištenja na kraju njihovog korisnog veka. Jedan od najvećih problema je to što litijumske baterije sadrže dosta toksičnih elemenata koji bi mogli da završe u zemlji bez odgovarajuće reciklaže.
Takođe, postoji veliki rizik od požara, jer su ove baterije veoma osetljive na paljenje i u slučaju da se veliki broj ovih baterija skladišti na istom mestu, može doći do ozbiljnih problema.
Koliko je skladištenje velike količine zapaljivih materijala na jednom mestu opasno, pokazuje slučaj sa skladištem guma Povis (Ujedinjeno Kraljevstvo), koje je gorelo 15 godina, od 1989. do 2004. godine. Istraživači ističu da su litijumske baterije mnogo reaktivnije od guma.
Naučnici kažu da recikliranje može izgledati kao dobra ideja, ali ovo rešenje nailazi na veliku prepreku: nedostatak standardizacije u industriji. Istraživači objašnjavaju da se teoretski potrebno sredstvo za recikliranje ovih litijumskih baterija može razviti na ekonomičan i bezbedan način, ali da je to, kako danas stoje stvari, vrlo teško postići.
Glavni problem leži u činjenici da svi proizvođači električnih automobila koriste modele akumulatora koji imaju veoma različite konfiguracije i sadržaj hemijskih elemenata.
Ovo nepostojanje zajedničkih standarda otežava dizajn industrijskih robota koji bi trebalo da učestvuju u postupku recikliranja litijumskih baterija. To je vrlo važan aspekt, jer je ovaj proces vrlo opasan za ljude, a upotreba ručnog rada prekomerno bi povećala troškove reciklaže.
Kako izbeći opasnost?
Postoje načini za rešavanje problema litijumskih baterija, najštetnijeg elementa električnih automobila, ali za to je potrebna saradnja u industriji. Pre svega, upotreba akumulatora sa odgovarajućom konfiguracijom olakšala bi i recikliranje i održavanje.
Proizvođači ove vrste automobila treba da obrate veću pažnju na lakoću održavanja, jer se to stavlja u drugi plan zbog ostalih karakteristika. To bi doprinelo većoj stopi recikliranja njihovih komponenti, što bi zauzvrat smanjilo uticaj na životnu sredinu.
Industrijski roboti se takođe moraju modernizovati da bi mogli obavljati komplikovane operacije koje su potrebne u postupku demontaže i reciklaže litijumskih baterija.
Konačno, neophodno je sveukupno razvijanje sofisticiranih metoda kako bi se izbegle kobne posledice po životnu sredinu.
