Nestankom tog najstarijeg sportskog objekta i Beograd bi izgubio simbol koji odlikuje svetske metropole.
Od raspada bivše Jugoslavije, beogradski hipodrom je iz godine u godinu tonuo, sa izuzetkom prvih godina ovog milenijuma, kad se zanimanje za konjički sport povećalo, prvenstveno zbog toga što su pojedini predstavnici postpetooktobarske političke i poslovne elite viđani na tribinama kod Careve Ćuprije.
Međutim, Hipodrom je danas izgubio nekadašnji sjaj, trke se organizuju zahvaljujući entuzijazmu pojedinaca, zaljubljenika u konje, dok publika nema mogućnost da provede kvalitetno vreme na trkama usled nedostatka adekvatnih tribina i prateće infrastrukture.
Od igle do aviona
Bez obzira na suprotne priče po kojima „nijedan važeći planski dokument Beograda zasad ne predviđa izmeštanje Hipodra niti lokaciju na koju bi se on preselio“, konstantno propadanje najstarijeg beogradskog sportskog objekta kao da sluti na njegovo gašenje. Čak, dakle, da se ne ostvare najcrnje slutnje i na mestu hipodroma i ne nikne poslovnoo-stambeni kompleks na „atraktivnoj lokaciji“, budućnost sportskog objekta sa ogromnom tradicijom već je ugrožena.
Priče o rušenju/gašenju Hipodroma podgrejala je i vest iz susedne nam Hrvatske, čiji glavni grad Zagreb ostaje bez svog hipodroma od 1. decembra ove godine.
Hipodrom propada zbog nedostatka znanja i ideje da je to važan privredni resurs, a sa druge strane, on sam po sebi nosi istorijsku težinu i kvalitet kakvim ne mogu da se podiče mnogi gradovi u Evropi, kaže za Sputnjik Milan Đorđević, međunarodni sudija i stjuard za dresurno jahanje, što je olimpijska disciplina konjičkog sporta.
Kao takav, Hipodrom nije viđen kao centar konjičke industrije koja je široka, dodaje Đorđević i ističe da „konji svuda u svetu vode industriju u rasponu od igle do aviona“. Konji bukvalno pokrivaju sve segmente privrede jedne zemlje i u zavisnosti od broja konja i potražnje artikala, razvija se i privreda.
Promet — 80 miliona evra
„Prednost u svetu je to što konji imaju svoju trkačku i sportsku namenu, i tu se otvaraju mogućnosti za kladionice i sve ono što donose hipodromi u svetu. Kod nas Hipodrom nema infrastrukturu da primi ljude. Trenutno ima solidnu stazu za galop i kas i još neke terene, ali je sve to izraubovano i, naravno, potrebno je investiranje da bi konji nastavili tu da rade i pokazuju svoje kvalitete“, kaže Đorđević.
Međutim, beogradski hipodrom nema ni adekvatne tribine ni kancelarije, kao ni poslovne prostore, a ne bi bilo loše ni da se, eventualno, otvori neki muzej konja, koji su u našoj istoriji prisutni više od osam vekova, dodaje on.
Đorđević smatra da bi beogradski hipodrom trebalo da postane Nacionalni konjički centar, koji bi mogao da objedini sve konje, i trkače i sportske, i tako da zamajac celoj konjičkoj industriji u Srbiji, koja nije mala.
U Srbiji trenutno ima oko 20.000 konja, a za celu industriju direktno je vezano, prema Đorđevićevoj proceni, oko 20.000 do 30.000 ljudi, dok ljudi koji jašu ili voze konjske zaprege u našoj zemlji ima između 12.000 i 15.000. Konjička industrija ima promet od oko 80 miliona evra godišnje, ali bi on lako mogao biti i veći.
„Davljenje“ konja — s leđa
Zato bi Grad Beograd, kao potencijalni nosilac ideje osnivanja Nacionalnog konjičkog centra, jednom vrlo skromnom investicijom u odnosu na dugoročni dobitak doprineo razvoju i stvaranju ambijenta za strane investicije, smatra sagovornik Sputnjika.
Na primedbu da su konjički sportovi zabava bogatih, naš sagovornik konstatuje da je to tačno, ali dodaje da su bogataši uvek bili manjina, iako je njihov kapital većinski. Bogati će i dalje imati i kupovati konje, sve i da Srbija ostane bez ijednog hipodroma, dodaje Đorđević.
Međutim, sve počinje od dece koja plaćaju časove hiljadu do dve hiljade dinara i počinju da uče jahanje da bi se vremenom prepoznali talenti na kojima bi se radilo u nacionalnom centru, ističe Đorđević.
„Nemamo ni nacionalnu srednju školu koja bi usmerila neke buduće štalare, jahače, džokeje na pravi put. Prosto, oni su samouki, uče od raznih ljudi i to ide do banalnosti da se konj davi ako mu se potopi zadnjica vodom. To su sve stvari koje dramatično utiču na krunjenje cele industrije. Ali i to je moguće na Hipodromu, jer on može da ima svoju registrovanu srednju školu, kao što je to nekad bilo, Škola lakih jahača koja je osnovana u ergeli ’Ljubičevo‘“, zaključio je Đorđević.
Model osnivanja Nacionalnog konjičkog centra daleko je uspešniji od privatizacije Hipodroma, i on ne bi isključivao ulaganja privatnika u prateću infrastrukturu — od kafana i restorana do kongresnog centra, smatra Đorđević.
Od Kralja Aleksandra do „Kneza Mihaila“
Hipodrom se preselio na Carevu Ćupriju sa lokacije hotela „Metropol“ 1912. godine na inicijativu Vladislava Ribnikara, osnivača „Politike“ i člana Dunavskog kola jahača. Zvanično je otvoren na Vidovdan 1914. uoči početka Prvog svetskog rata.
Na Topčideru je još 1911. godine, ali ne na lokaciji današnjeg Hipodroma, organizovano takmičenje u dresuri, u nameri da se naši takmičari kvalifikuju za Olimpijske igre 1912. na kojima je dresura konja ušla među olimpijske discipline.
Ukazom kralja Aleksandra iz 1920. Dunavskom kolu jahača „Knez Mihailo“ ustupljeno je državno zemljište u besplatan zakup na 75 godina, „radi podmirenja zemaljske potrebe u stvaranju stalne staze za javne konjske utakmice“. Godinu kasnije održani su prvi galopski derbi i prva trka grada Beograda. Premijerna kasačka nadmetanja revijalnog karaktera bila su 1930.
Trke su se redovno održavale i za vreme nemačke okupacije tokom Drugog svetskog rata.
Dunavskom kolu jahača upravljanje hipodromom oduzeto je nacionalizacijom 1949. Trkalište potom menja naziv u „Hipodrom Beograd“, a odlukom Skupštine grada iz februara 2008. postaje javno preduzeće.
Na Vidovdan 2005. godine na Hipodromu je održan najveći rok koncert u istoriji Beograda — „povratnički“ koncert Bijelog dugmeta sa sva tri p(j)evača.
