Sudbina Pjere Ajelo, simbola borbe protiv sicilijanske mafije, izuzetno je teška, a njena prošlost je isprepletena sa sudbinom čitave Sicilije i Italije.
Rođena je u malom selu nedaleko od Trapanija krajem šezdesetih godina prošlog veka. Bila je primorana da se uda za Nikolu Atrija, sina lokalnog mafijaškog bosa, ubijenog samo devet dana nakon sinovljeve svadbe.
Nekoliko godina kasnije, Pjera je sa trogodišnjom ćerkom prisustvovala ubistvu muža. Ona je tada, zajedno sa muževljevom sestrom Ritom Atrijom, odlučila da se pobuni protiv mafije i započne saradnju sa sudijom Paolom Borselinom (jedan od najpoznatijih boraca protiv mafije u Italiji, ubijen je u eksploziji bombe koja je bila postavljena ispod njegovog automobila, prim. red).
Posle njegovog ubistva, 19. jula 1992. godine, žene su ostale bez zaštite, pod lažnim imenom i u potpuno nepoznatom gradu. Rita Atrija nije izdržala pritisak i nekoliko nedelja posle ubistva sudije, skočila je sa sedmog sprata u Rimu. Imala je samo 17 godina. Međutim, tadašnja Sicilija nije oprostila.
Ritina majka je svoju ćerku smatrala propalicom i špijunom, jer je izdala porodicu kako bi sarađivala sa državom. Zbog toga je ta žena, koja je preživela ubistvo muža, sina i samoubistvo ćerke, otišla na Ritin grob i razbila spomenik na kojem je stajao natpis „Istina ne umire“.
Od tada, Pjera Ajelo se bori za zakon, istinu i sećanje na Ritu Atriju i Paola Borselina. Ona je postala ne samo simbol borbe protiv mafije osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, ubistva bez leševa, eksplozija dinamita, nestanka dece čija su tela rastvorena u kiselini, već i simbol onih koji su odabrali pravdu i zakon.
Ovaj intervju, koji ranije nije bio objavljivan, Pjer je dala 19. jula u Palermu, na dane sećanja na Paola Borselina.
Nedelju dana posle ubistva Paola Borselina, sedamnaestogodišnja Rita Atrija, svedok ubistva, rešila je da okonča svoj život samoubistvom. Međutim, ostala je upamćena kao simbol otpora i borbe protiv mafije.
Da li je sećanje na Ritu izbledelo godinama?
— Možda se čini da je njena priča zaboravljena, ali nije tako. I do današnjeg dana, naročito na severu Italije, ona ostaje primer mladim ljudima.
Kako je bilo običnoj ženi da živi u mafijaškom okruženju osamdesetih godina prošlog veka? Kako ste skupili hrabrost da započnete borbu protiv mafije?
— Moja porodica nije bila deo mafije. Zbog pretnji, bila sam prinuđena da se udam i postanem deo mafijaške porodice. Ni najvećem neprijatelju ne bih poželela da se nađe u takvoj situaciji. Otac me nije tome učio, učio me je da uvažavam ljude i da cenim istinu i pravdu. Nije lako izaći iz mafijaških krugova, ali sigurna sam da ko se jednom izvuče, izvukao se zauvek. Možda sa polomljenim kostima, ali se izvukao.
Šta Vam je dalo snage da se odlučite na taj korak?
— Želja za osvetom, tako je uvek bilo. A onda, kada se rodila moja ćerka, shvatila sam da ne treba da raste u takvom okruženju. Ćerka je postala moj spas, dugujem joj život.
Šta je bio glavni cilj borbe?
— Glavni cilj, koji svi moramo da imamo na umu, jeste da ne prestajemo da se borimo u svakodnevnom životu. Borba protiv mafije ne svodi se samo na hapšenje šefova mafije, već i na to da ne postanete deo mafije u svakodnevnom životu, da ne skrenete sa pravog puta, da ne okrećete leđa ljudima u nevolji, tako radi mafija. Istina često boli, ali je bolje osećati bol nego lagati.
Kako se borba protiv mafije izmenila od devedesetih godina prošlog veka do danas?
— Više nema krvave mafije, kao tih godina, to svi znaju. Sada interesi mafije prevazilaze granice Italije, a više od svega brine činjenica, iako je to već dugo poznato, da je mafija pokrovitelj politike, danas je sve više korumpiranih političara, kao i onih koji lobiraju za interese mafije. Ndrangete (mafijaška organizacija sa sedištem u Kalabriji, prim. urednika), Komore (kriminalna organizacija sa sedištem u Napulju, prim. urednika) — sve su to izdajnici države.
Devedesetih godina prošlog veka država je pokušala da pregovara sa mafijom. Da li je i danas mafija prisutna u državnim strukturama?
— Mislim da dok ne bude poznata istina o teškim ubistvima, mafija će biti prisutna. Tako će biti, sve dok državnici, zaista dostojni te titule, ne otkriju društvu čitavu istinu o mafiji.
Da li bi otvaranje slučajeva koji predstavljaju državnu tajnu bio prvi korak ka istini?
— Da, to bi bio jedan od koraka. Prošle godine smo obećali da ćemo rešiti taj problem Paolovom bratu, Salvatoru Borselinu. Zbog odugovlačenja birokratije, to je izuzetno teško. Mnogi govore da smo to uradili zbog popularnosti, ali to nije tako. Mi se ozbiljno bavimo tim problemom, jer smo dužni da otkrijemo istinu građanima Italije. Mi nastavljamo svoj posao, ima još puno dokumenata, ali sama mogućnost da se na internetu pronađu pisma i glasovni snimci Paola Borselina iz osamdesetih godina prošlog veka je velika pobeda.
