Spoznaja naučnika da su neke vrste raka prenosive kod nekih životinja, nije posebno stara. A još mlađa je spoznaja da je čovek svojim ponašanjem i sve intenzivnijim iskorišćavanjem prirode kako je evoluirao, direktno uticao na širenje zaraznih oblika karcinoma među pojedinim vrstama.
Epidemija među tasmanijskim đavolima
Najnovije otkriće o jednom takvom slučaju dramatično je objašnjenje velike grupe naučnika iz Kanade, Argentine, SAD, Čilea i Francuske o tome da je čovek poslednjih nekoliko godina direktno skrivio prenošenje jedne vrste karcinoma različitih vrsta dagnji širom planete.
Naučni članak objavljen u „e-Life“, koji prenosi portal „Ekspres“, u uvodu objašnjava da se odranije znalo da se neke vrste raka mogu prenositi od jedinke do jedinke, prvo među psima, a od pre nekoliko godina i među tasmanijskim đavolima. Ranije se smatralo da karcinom ima jednu od isključivo tri sudbine — ili će toliko rasti da će ubiti domaćina, a pritom umreti i sam, ili će ga ubiti imunološki sistem domaćina ili će ga domaćin ubiti tako što će se uspešno lečiti.
U 90-im godinama prošlog veka je, međutim, otkrivena čudna situacija na dva mesta na Tasmaniji — da tasmanijski đavoli imaju pravu malu epidemiju karcinoma lica. Ispalo je da se DNK karcinoma ne poklapa sa životinjom, ali se poklapa međusobno kod različitih životinja, što je značilo da su bili skoro kao da su klonirani.
Pokazalo se da je reč, jasno, ne o parazitskom obliku života, nego o bujanju podivljalog tkiva, ali ovaj put prouzrokovanog time što bi kancerogena ćelija dospela na kožu tasmanijskog đavola tamo gde ga je već zaraženi tasmanijski đavo ugrizao. Ovo otkriće podstaklo je niz istraživanja koja su kulminirala istraživanjem sa Kembridža ovog leta, koje je pokazalo da se određeni karcinom kod pasa takođe razvio kao prenosiv pre nekoliko hiljada godina u Aziji.
Šta se dogodilo dagnjama
Sledeći korak bilo je širenje tog tumora među psima pre 2.000 godina duž Puta svile, potom pre 500 godina pojavljivanje u obe Amerike i na kraju u 19. veku u Australiji i po najizolovanijim ostrvima sveta. Podudarnost sa kretanjem čovečanstva je više nego očigledna.
A dagnje? Da se nešto čudno događa naučnici su shvatili kada su otkrili da čileanska dagnja, znači iz Južne Amerike, i obična dagnja iz Evrope imaju iste neoplazme, odnosno tumore. I to kako iste... Pre tri godine prvi put je otkriveno da rak može prelaziti sa jedne školjke na drugu, i to tako da ćelije tumora sa jedne školjke naprosto otplutaju kroz vodu sve dok je druga školjka ne usisa dok filtrira more u „lovu“ na hranljive čestice.
To je bio razlog zašto je jedan genetičar iz Francuske uspeo da objasni inače neobjašnjivu situaciju — da mu povremeno neka plava dagnja iz Francuske, kad joj analizira DNK, pokaže kao da pripada drugoj vrsti. DNK rezultati su bili kao da je reč o nekakvom hibridu između plave dagnje i zalivske dagnje. Ali je problem bio u tome što zalivskih dagnji nema na atlantskoj obali Francuske, nego samo na Pacifiku.
I tek pošto mu je na pamet pala mogućnost da je reč o karcinomu, nakon jako puno istraživanja uz pomoć više kolega sa skoro svih kontinenata, otkrilo se o čemu je reč. Ispalo je da je promenjena DNK slika ponekih plavih dagnji iz Francuske bila posledica prisutnosti ćelija karcinoma koji je bio vrlo sličan zalivskoj dagnji sa pacifičke obale Kanade. U međuvremenu su kolege otkrile da se nešto vrlo neobično događa dagnjama na atlantskoj obali Argentine i na pacifičkoj obali Čilea.
Bila je reč o čileanskim plavim dagnjama, hiljadama kilometara udaljenim od plavih dagnji iz Francuske, a uz to još praktično nemoguće da budu zaražene istim karcinomom, zato što ih razdvajaju morske struje oko ekvatora. A karcinom je bio identičan. Ne samo to, nego je zahvatio čak 13 odsto dagnji po Argentini i Čileu.
Sudbina Mediterana
Jedino logično objašnjenje bilo je da su brodovi ti pomoću kojih su dagnje iz jednog mora putovale u druga, a sa njima zajedno vremenom i karcinom koji se u novim morima dalje širio među dagnjama ćelijama koje je otpuštao u more.
Zagonetka je, međutim, ostala to da je karcinom dagnji u Francuskoj i onih u Južnoj Americi, i to sa obe okeanske obale, identičan, dok onaj između zalivske dagnje na pacifičkoj obali Kanade i onaj iz plavih dagnji u Francuskoj, nije bio identičan, nego samo donekle sličan. Teza je da je sve počelo kod zalivskih dagnji negde na Pacifiku, da se razvio karcinom koji je počeo da se širi, a naučnici su ga nazvali BTN1.
Vremenom se on transformisao u još jednu DNK liniju, imenovanu sada kao BTN2. Ta druga linija bila je ona koja je pomoću brodova otputovala do Evrope, da bi u međuvremenu zalivske dagnje iz Tihog okeana uz obalu Kanade razvile otpornost na BTN2 i iskorenile ga.
Kod njih je tako ostao samo onaj prvi tip karcinoma, a svetom je počeo da se širi drugi tip. Te tri vrste dagnji trenutno su jedine za koje je poznato da su počele da podležu toj karcinomskoj pošasti. Što se tiče Mediterana, obična dagnja i mediteranska dagnja u izveštaju se apsolutno ne spominju kao, za sada, na bilo koji način problematične.
